Željeznička stanica Sarajevo, foto: Ines Tanović Sijerčić
Željeznička stanica Sarajevo, foto: Ines Tanović Sijerčić

Nikada nisam volela Handkeovu književnost, zato me dodela Nobelove nagrade nije nimalo potresla. Posle Nobelove nagrade Bobu Dilenu i Dilenove reakcije na nagradu, pa godine pauze zbog seksualnog skandala unutar Nobelove institucije, uslovi za nepotresanje su sve trajniji. Nagrada Olgi Tokarčuk je nešto veselija priča: nju ću bar nastaviti da čitam.

Handkeova književna karijera i intelektualno nazadovanje prelomili su se na neutaživoj strasti da raspad Jugoslavije iskoristi za uspon prema slavi – onakvoj kakvu su već zgrabili francuski autori Handkeove generacije – Bernar Anri Levi, koji je izabrao Bosnu, i Alen Finkilkrot, koji je izabrao Hrvatsku: Handkeu je ostala Srbija. Političke greške i etičke brljotine pisaca nisu najvažnije za njihovo književno delo. Greh meni i drugima na dušu, bili smo spremni da na osnovu razdvojenosti dela i pisca branimo disidente kad im se delo lomilo o glavu. Rat u Jugoslaviji je bar tu uveo neki red: da, pisac je odgovoran za svoje delo i da, reči ubijaju. Važi i za Handkea.

Možda ništa od toga nije važno, no meni jeste. Ono što ostaje važno i izvesno sasvim objektivno, jeste Handkeova izjava o sreći Srba na vest o nagradi. Tu se pojavljuje žalost, koja govori loše o Handkeovom razumevanju stvari i, neposredno, i o njegovoj književnosti. Handke jednim glupim potezom briše sve Srbe koji ne odgovaraju njegovom miloševićevskom imaginariju. Oni drugi za njega uopšte ne postoje. Iz toga čitam nadutost kolonizatora, samozvanog sveca malog naroda, koji se eto suprotstavlja velikim silama i brani malog zločinca i njegove pomagače, sve zločince pod njegovim krilom. Da je očito reč o ozbiljnom nedostatku pameti, svedoči i Handkeovo hvaljenje „hrabrosti” švedske akademije, koja ga je, eto, ipak izabrala.

Videti od srpskog naroda samo Miloševićev svet i ne primećivati ništa drugo diskvalifikuje Handkea kao pisca i intelektualca. Tu nema reči o idejama ili političkim simpatijama, već o ozbiljnom nedostatku opservacije, znanja, osećajnosti, impulsa da se više vole potlačeni i žrtve od tirana i nasilnika: ukratko, književnih kapaciteta koji su danas važni za pisce i važni u onome što pišu. Handke je ozbiljno uvredio Srbiju, moglo bi se reći sa malo više patetične intonacije, jer nije primećivao ništa sem brutalnog lica vlasti, i to je izjednačio sa narodom. Biti kritičan mora biti odlika onoga ko oseti potrebu za zaljubljivanjem u kolektiv, posebno etnički kolektiv.

I, šta je Olgi Tokarčuk bilo potrebno da hvali Handkea?

Peščanik.net, 12.10.2019.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Handke i Nobel

L’Obs – Nobel za Handkea

Beqë Cufaj – Balkan u proleće

Bora Ćosić – Otpusna lista

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.