Željeznička stanica Sarajevo, foto: Ines Tanović Sijerčić
Nikada nisam volela Handkeovu književnost,
zato me dodela Nobelove nagrade nije nimalo potresla. Posle Nobelove nagrade
Bobu Dilenu i Dilenove reakcije na nagradu, pa godine pauze zbog seksualnog
skandala unutar Nobelove institucije, uslovi za nepotresanje su sve trajniji.
Nagrada Olgi Tokarčuk je nešto veselija priča: nju ću bar nastaviti da čitam.
Handkeova književna karijera i
intelektualno nazadovanje prelomili su se na neutaživoj strasti da raspad
Jugoslavije iskoristi za uspon prema slavi – onakvoj kakvu su već zgrabili
francuski autori Handkeove generacije – Bernar Anri Levi, koji je izabrao
Bosnu, i Alen Finkilkrot, koji je izabrao Hrvatsku: Handkeu je ostala Srbija.
Političke greške i etičke brljotine pisaca nisu najvažnije za njihovo književno
delo. Greh meni i drugima na dušu, bili smo spremni da na osnovu razdvojenosti
dela i pisca branimo disidente kad im se delo lomilo o glavu. Rat u Jugoslaviji
je bar tu uveo neki red: da, pisac je odgovoran za svoje delo i da, reči
ubijaju. Važi i za Handkea.
Možda ništa od toga nije važno,
no meni jeste. Ono što ostaje važno i izvesno sasvim objektivno, jeste
Handkeova izjava o sreći Srba na vest o nagradi. Tu se pojavljuje žalost, koja
govori loše o Handkeovom razumevanju stvari i, neposredno, i o njegovoj
književnosti. Handke jednim glupim potezom briše sve Srbe koji ne odgovaraju
njegovom miloševićevskom imaginariju. Oni drugi za njega uopšte ne postoje. Iz
toga čitam nadutost kolonizatora, samozvanog sveca malog naroda, koji se eto
suprotstavlja velikim silama i brani malog zločinca i njegove pomagače, sve
zločince pod njegovim krilom. Da je očito reč o ozbiljnom nedostatku pameti,
svedoči i Handkeovo hvaljenje „hrabrosti” švedske akademije, koja ga
je, eto, ipak izabrala.
Videti od srpskog naroda samo
Miloševićev svet i ne primećivati ništa drugo diskvalifikuje Handkea kao pisca
i intelektualca. Tu nema reči o idejama ili političkim simpatijama, već o
ozbiljnom nedostatku opservacije, znanja, osećajnosti, impulsa da se više vole
potlačeni i žrtve od tirana i nasilnika: ukratko, književnih kapaciteta koji su
danas važni za pisce i važni u onome što pišu. Handke je ozbiljno uvredio
Srbiju, moglo bi se reći sa malo više patetične intonacije, jer nije primećivao
ništa sem brutalnog lica vlasti, i to je izjednačio sa narodom. Biti kritičan mora
biti odlika onoga ko oseti potrebu za zaljubljivanjem u kolektiv, posebno
etnički kolektiv.
I, šta je Olgi Tokarčuk bilo
potrebno da hvali Handkea?
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
