Aleksey Bedny, Против течения bit.ly/1vCgijV

Ministar prosvete sa timom saradnika doneo je na prvi pogled dobru odluku. Uz odluku je dato i prihvatljivo obrazloženje. Povrh toga, odluka je doneta na vreme. Stoga čudi što je u svim vestima ta odluka prezentirana sa negativnim predznakom. Reč je, naravno, o bodovanju za prijem u srednje škole. Ministar i saradnici rešili su da odnos između uspeha u školi, s jedne strane, i rezultata na završnom testiranju, s druge, bude 70 prema 30 u korist školskog uspeha. Do sada je bilo 60 prema 40, takođe u korist škole.U prilog svojoj odluci, oni su dali dva načelna razloga. Prvo, vrednovanje završnog testa ne treba da umanji značaj samog školovanja. Pedagoški rad u školi ne sme da se svede na pripremu za test. Tako ova odluka štiti instituciju škole i nastavnika, te samog obrazovanja. Drugo, namera je i da se smanji pritisak kome su deca izložena u svega tri dana na kraju osme godine školovanja. U tim osetljivim formativnim godinama, deca ne treba da imaju utisak da se njihova sudbina rešava u samo tri dana. Oba razloga su, dakle, razborita i prihvatljiva.

Štaviše, u komentaru odluke, pomoćnica ministra je opravdano skrenula pažnju na još jedno središte problema školovanja – način ocenjivanja. Sistem školskih ocena izlaže nastavnike raznim pritiscima. Kako se nastavnici mogu zaštiti od tih pritisaka, nije isključivo stvar roditelja i korekcije njihovog ponašanja, nego se uveliko tiče i samog sistema ocenjivanja. To je složena tema, o kojoj ovde nema razloga dalje raspravljati. Naposletku, odluka je doneta i oglašena na vreme, pred početak nove školske godine. Naravno, bilo bi lepo da takve odluke važe za ceo vremenski ciklus na koji se odnose (u ovom slučaju trebalo bi da je reč o trogodišnjem ciklusu pošto se u obzir uzima uspeh iz šestog, sedmog i osmog razreda), ali očekivati tako nešto u našim okolnostima bilo bi odviše nerealno.

Zbog svega što je rečeno, čudi što se ovo rešenje u medijima koji sada već po pravilu pozdravljaju svaku odluku i potez tekuće vlade daje u negativnom kontekstu. Kritičari se pozivaju na procenu koju je ranije dalo samo ministarstvo prosvete: uspeh koji đaci postižu u školama nije uvek srazmeran njihovom objektivnom znanju. Neki od njih ocene nisu zaslužili svojim zalaganjem, već su ih dobili sticajem nekih drugih, u principu neprihvatljivih okolnosti. Stoga je bilo važno da se većim učešćem rezultata postignutih na testiranju u bodovanju za upis u srednje škole obezbedi kakva-takva pravednost i jednak tretman svih đaka. Novim rešenjem, ministarstvo kao da je odustalo od tog cilja.

Na ovaj protivargument, samo ministarstvo dalo je uverljiv odgovor: greške u sistemu moraju se otklanjati; njih ne treba uračunavati, normalizovati i integrisati u sistem tako što će se sistemu dodavati novi elementi (u ovom slučaju testovi na završnom ispitu) koji treba da ublaže ili otklone posledice tih grešaka. Stiče se, dakle, utisak da su uprkos javnom mnjenju ministar prosvete i njegovi saradnici ispravno postupili. Nažalost, taj utisak vara. Cela ova mala rasprava pokazuje, u stvari, da ni ministarstvo prosvete ni takozvano javno mnjenje zapravo ne dotiču suštinu problema o kome govore. Sasvim jednostavno, bilo da je reč o pritisku na nastavnike da daju veće ocene pojedinim đacima ili o posebnoj pripremi đaka za testove na maloj maturi, u oba slučaja je reč o deci u čije ime neko može da vrši pritisak ili da im obezbedi dodatnu poduku. U najvećem broju slučajeva, tu je reč o deci i roditeljima koji su na neki način (koji se uvek tiče društvenog statusa) povlašćeni u odnosu na druge.

U tom smislu, potpuno je nebitno da li je odnos 60 prema 40 ili 70 prema 30, kao što nije bitno ni da li ti postotci pretežu na stranu školskog uspeha ili na stranu testova. Dok god se rezultati sa testova budu sabirali sa uspehom u školi, u bilo kom odnosu, to će samo značiti da postoje dve ravni u kojoj će se ispoljavati razlike u početnim pozicijama đaka.[1] To što je bodovanje prilikom upisa nešto komplikovanije – dvokomponentno, da to tako nazovemo – samo usložnjava i čini manje vidljivima procese koji privileguju određene grupe. Zbog toga bi čitavo to polje trebalo do kraja pojednostaviti i procese u njemu ogoliti. To znači da rezultate sa male mature uopšte ne treba uzimati u obzir prilikom upisa (iz svih onih razloga koje je dalo samo ministarstvo, kao i iz ovog dodatnog razloga). Treba reformisati same škole i načine rada u njima, a to se ne postiže nikakvim dodatnim merama testiranja (naravno, posebno oblikovani testovi treba da ostanu kao neki vid spoljašnje provere, ali ne i kao suštinski deo sistema) niti promenama srazmere između više elemenata koji se uzimaju u obzir. Testovi na neki način samo cementiraju loš rad (dakle i ocenjivanje) u školama, jer su navodno (ako se uzmu u obzir prilikom upisa) u stanju da ublaže ili čak otklone posledice tog lošeg rada, dok u suštini otvaraju novu mogućnost za demonstriranje privilegija i moći.

Tako je svojom odlukom ministarstvo napravilo tek privid da želi nešto da promeni; mediji su svojom tobože kritičkom (a potpuno promašenom) reakcijom taj privid dodatno potkrepili; a u suštini i jedni i drugi rade na očuvanju lošeg zatečenog stanja. I to je otprilike sva istina o reformama koje izvode ove vlasti.

Peščanik.net, 01.09.2014.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

———–    

  1. Ovde uopšte ne ulazim u to na osnovu čega je određen takav odnos između školskog uspeha i rezultata na testovima male mature, kao ni u obim promene koja se postiže njihovom novom srazmerom. Po svemu sudeći, reč je o krajnje proizvoljnom utvrđivanju tog odnosa. Ali, čak i kad bi taj odnos bio utemeljen na nekim realnim procenama značaja uspeha i učinka na testovima, u principu bi i dalje važio isti prigovor: ni uspeh u školi ni uspeh na maloj maturi u sistemu koji sada imamo nisu ni realni ni objektivni pokazatelji znanja i sposobnosti učenika. Afere s krivotvorenim doktoratima samo su logična posledica tako ustrojenog školskog poretka.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).