Godina 2020. ostaće upamćena – ne samo u Srbiji nego i globalno – kao godina korone. Ostaće međutim upamćena i kao godina u kojoj je korona ogolila nehumanost globalne primene neoliberalnih praksi, a naročito pogubne mantre odricanja od ulaganja u javne službe, kao što je zdravstvo. Osim država koje su našle snage da makar i na kratko okrenu leđa takvim politikama kako bi pomogle svom stanovništvu, postoje i one koje su se ponašale kao da je upravo obespravljeno radništvo krivo za situaciju u kojoj smo se svi našli. Shodno tome, i dalje se neguje krupni kapital – a od ljudi ko pretekne. I dalje se daje pomoć kompanijama kojima pomoć ne treba, dok se zdravstvo raspada. A i to zašto se zdravstvo raspada, predmet je zamenjenih teza i teorija sa one strane pameti. Ne kaže se naime da se zdravstvo raspada zbog višegodišnjeg sistematskog uništavanja državnih zdravstvenih institucija, kako bi što lakše bile privatizovane, nego naprotiv da se raspada baš zato što nije na vreme privatizovano. U privatne bolnice se za vreme epidemije međutim ne dira, one i u situaciji kada ljudi umiru po sportskim halama, preko noći sklepanim da budu nekakve „bolnice“, ostaju nedodirljive za obične smrtnike. Daleko je Španija, koja je još za vreme prvog talasa privatne klinike privremeno nacionalizovala.
U globalnoj pandemijskoj pometnji svakako dakle nije najbolje biti u Srbiji, zemlji čuda za krupni kapital i takozvane „investitore“, i zemlji jada za veliku većinu svih ostalih. Šta je onda u domenu radnog i socijalnog prava obeležilo ovu nesrećnu godinu?
Ovogodišnja priča počinje pre korone (da, sećamo se kao kroz maglu tog vremena) i to veoma kreativnim tumačenjem položaja stranih radnika u Srbiji. Jednostavno rečeno, država Srbija se dobrovoljno odrekla svog suvereniteta i zaključila da se na strane radnike koje angažuju strani poslodavci da rade u Srbiji – ne primenjuje radno pravo Republike Srbije. I tako nas je u situaciji kada su se naivniji među nama ponadali da bi nedostatak radne snage (zbog egzodusa u inostranstvo) mogao da rezultira boljim uslovima rada za one koji preostanu, oštro demantovala napredna stvarnost. Ne samo da oni koji ostanu neće dobiti bolje uslove rada, već će imati oštru konkurenciju u modernim robovima koji dolaze iz inostranstva. A to što je na primer organizacija koja se bavi pružanjem pomoći žrtvama trgovine ljudima ASTRA, koja dobro procenjuje težinu položaja takvih radnika, ocenila u svom izveštaju da „privatna kompanija iskorišćava tešku situaciju indijskih radnika, te služeći se obmanom i lažnim obećanjima (o visini zarade i drugim uslovima rada) organizuje njihov prevoz i smeštaj u zemlji destinacije, zloupotrebom moći i stanja ranjivosti, pretnjama i zastrašivanjem (policijom), drži ih u zavisnom položaju, a proizvod njihovog rada zadržava i na njihov račun ostvaruje ogroman profit“.1 – čime se stiču uslovi da se ovakvo ponašanje tretira kao krivično delo trgovine ljudima – nikog od nadležnih u Srbiji nije bilo briga. Inspekcija rada je „oglasila“ kao nadležne američke kolege (poslodavac je u konkretnom slučaju navodno bila američka firma), tužilaštvo je sigurno imalo pametnija posla, a ceo slučaj dobio je epilog tako što su radnici, gladni i poniženi, vraćeni u svoju domovinu – bez isplaćenih zarada koje su krvavo zaslužili. Postavljen je međutim presedan i svakako ćemo o ovom neustavnom i (doslovce) kriminalnom tumačenju Zakona o radu i Zakona o zapošljavanju stranaca čuti još u godinama koje su pred nama.
Korona je najpre donela talase otpuštanja. Stradali su oni najranjiviji, ljudi koji rade na crno i u raznim egzotičnim formama rada van radnog odnosa. Stradali su nešto kasnije i oni koji su u radnom odnosu; njima je verovatno nezakonito prestao radni odnos u većem broju slučajeva, ali dok to sud utvrdi (ako uopšte utvrdi) korona će biti samo daleka uspomena. A od radnika – ko preživi.
Neki radnici međutim neće preživeti. I to krivicom poslodavca, jer je bezobzirno ponašanje koje je inače svakodnevna praksa, u doba korone postalo opasno po život radnika. Poslodavci koji su se deklarisali kao „investitori“ (i samim tim nedodirljivi) a sami sebe smatraju „gazdama“, svakako nisu želeli da utiču na svoj ekstra profit uvođenjem mera epidemiološke zaštite, jer to košta a zakon ionako nikada ne primenjuju. Zbog toga su neka radna mesta postala epidemiološka žarišta. Čini se da su poslodavci dobro procenili rizik, jer do današnjeg dana nisu dobili niti jednu krivičnu prijavu.
Treba napomenuti i da je Zakon o agencijskom zapošljavanju, koji je ironično počeo da se primenjuje na samom početku korona-otpuštanja, pokazao zašto je loš i zašto agencijski radnici nisu gotovo ništa dobili njegovim usvajanjem. Ali to je i bila namera zakonodavca, pa se može reći da je ZAZ uspešno položio prvi neoliberalni test.
Mentalni sklop vladaoca i njegovih satelita jasno je došao do izražaja kada su na red došle mere za ublažavanje posledica pandemije i vanrednog stanja. Osim famoznih 100 evra po glavi glasača, radnici nisu dobili nikakvu dodatnu podršku. Ni oni otpušteni, ni oni u neformalnoj ekonomiji. Ni oni koji su bili posebno socijalno ugroženi još pre korone, pa im je od te podrške zavisio ne samo kvalitet života, već bukvalno i biološki opstanak. Parice su otišle – kome bi drugom – poslodavcima, i to bez nekih posebnih uslova i bez posebnog razmišljanja kome su potrebne, a kome nisu. To ne samo što je dovelo do raspada javnih finansija i ostavilo bez prave pomoći one kojima je pomoć daleko potrebnija (kao što su preduzetnici, mikro i mala preduzeća, naročito u određenim delatnostima koje su posebno pogođene novim okolnostima), već je dovelo i do prebacivanja tereta krize na radnike i male poslodavce.
Nakon što smo pobedili koronu za potrebe takozvanih izbora, prisustvovali smo u letnjim mesecima, a isto se nastavilo i do kraja godine, neverovatnim tumačenjima radnog prava. Tako smo u toku leta saznali da se radna obaveza može uvesti i u redovnom stanju, iako je tako nešto (formalno) neustavno i nezakonito, i svakako predstavlja krivično delo. Radna obaveza je međutim masovno uvođena zdravstvenim radnicima u drugom (takozvanom postizbornom) talasu epidemije, na osnovu odluke kriznog štaba (tela koje u tom trenutku ne postoji niti u jednom zakonu i ne može da donosi bilo kakve odluke, a posebno ne obavezujuće naredbe kojima se direktno menjaju imperativne zakonske norme) i usmenih naređenja nekakvog državnog sekretara u Ministarstvu zdravlja. Državni sekretar je prošao bez krivične prijave, naravno, a ionako je znao da će tako proći. Krizni štab je takođe prošao bez krivične prijave, ali su pojedini njegovi istaknuti članovi dobili po orden, a najbolja predsednikova učenica među njima i ministarsku fotelju – ironično, upravo ministarke za rad. Malo li je. U isto vreme, nastavlja se neviđena represija nad onim zdravstvenim radnicima koji imaju dovoljno snage i integriteta da odbiju da postupaju mimo zakona. I dok se svi brinemo za te ljude, zabrinuti i za sebe ukoliko se sistem potpuno raspadne, oni proživljavaju osim profesionalnih i svoje lične drame, uzrokovane samovlašćem u zdravstvenom sistemu u kojem su direktori zdravstvenih ustanova dobili podršku „sa vrha“ da krše zakone koliko i kako im drago.
Jesen nam je donela novu/staru Vladu, sa novim/starim programom uništavanja radnih prava. Na agendi premijerke visoko je kotiran predlog njenih drugara iz NALED-a, da se takozvani režim sezonskih poslova sa poljoprivrede proširi i na druge delatnosti – između ostalog turizam i građevinarstvo. Pogubni rezultati koji će uslediti biće naravno proglašeni za veliku pobedu a još veći broj radnika će preći u prekarne oblike rada.
U prekarnim oblicima rada će raditi i ogroman broj mladih, zahvaljujući još jednom (neustavnom i nezakonitom) izumu iz iste neoliberalne radionice, od milošte nazvanim „Moja prva plata“, koji je suštinski poziv mladima na ponižavanje na samom početku karijere, kako bi se na vreme navikli na budućnost koja im je projektovana.
Pitaćete se možda otkud toliko nezakonitih i neustavnih odredbi u radnom i socijalnom pravu, kako je moguće da se one primenjuju, šta radi Ustavni sud? Šta radi Ustavni sud predmet je posebnih diskusija, ali eto, ponekad nas obraduje i nekom svojom odlukom. Tako je na sednici 3. decembra Ustavni sud više odredbi po zlu čuvenog Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom oglasio – neustavnim). Istina, proglašene su neustavnim samo odredbe o pravima poljoprivrednih osiguranica – u njihovom slučaju diskriminacija je bila tako očigledna da ni Ustavni sud nije mogao da je zanemari. Postoji još puno odredbi tog Zakona, bar dvadesetak, koje bi trebalo da dožive istu sudbinu. Da li će – to ne zna niko osim sudija Ustavnog suda.
Srbija je zemlja čuda, pa se tako mogu pročitati vesti da će biti uvedene podsticajne mere za strance-frilensere, da dođu u Srbiju i ovde rade i troše oslobođeni poreza i doprinosa. I šta je tu čudno? Ideja nije originalna i veći broj (daleko privlačnijih država) se toga dosetio (i realizovao, za razliku od naše Vlade). Čudno je međutim da se više stotina hiljada ljudi u Srbiji trenutno oseća ugroženim zbog iznenadnog buđenja Poreske uprave i ideje da naplati poreze domaćim frilenserima pet godina unazad. I to po osnovu zakonskog ovlašćenja uvida u bankovne transakcije svih građana, koje je usvojeno pre nekoliko meseci, a po svemu sudeći se primenjuje retroaktivno. Porez se mora plaćati ali ako ga ne plaća bukvalno niko, moramo se zapitati da li je to do obveznika poreske obaveze ili samog poreza (ili onih koji su ga uveli)? Umesto da se bavi edukacijom građana i spreči dalje neprijavljivanje poreza, odnosno po hitnom postupku (kako se to već radi i kada treba i kada ne treba) usvoji povoljnije uslove oporezivanja, nadležno Ministarstvo finansija – preti i dostavlja (najčešće loše obračunata) rešenja poreskih dugovanja, uvećana kamatama i kaznama. Da li vam ova priča zvuči poznato – uništimo domaće da bismo uvezli strano, a onda to strano tretirali kao dar sa neba bez alternative?
I nakon ovog pesimističkog pregleda, postavlja se realno pitanje – čemu možemo da se nadamo u narednoj godini? I narednim godinama? Čini se da će se trendovi uništavanja radnih prava nastaviti. Novi Zakon o radu, koji se najavljuje za nešto više od godinu dana, biće idealna prilika da se tako nešto desi. I opet će nas ubeđivati da drugačije nije moguće, da se mora povinovati diktatu Evropske unije, da ne možemo preživeti ako ne privlačimo predatorske kapitaliste koji će nas dalje unižavati. Ništa od toga naravno nije tačno. Grupa entuzijasta sačinila je alternativni model Zakona o radu. Iz njega se vidi da je moguće udovoljiti svim međunarodnim obavezama (uključujući i famoznu harmonizaciju sa propisima Evropske unije) a da se pri tome ne ošteti korpus radnih prava. Naprotiv, neka rešenja idu u pravcu boljeg uređenja i većeg obima prava radnika. Videćemo koliko će vlasti uopšte obratiti pažnju na ova rešenja – sva su predviđanja da se to neće desiti, jer nikako ne odgovara zvaničnoj mantri da je EU kriva za sve.
Jednom će ipak i ovi degradirajući procesi naići na otpor – to je nužna posledica socijalnog očaja u kojem se već sada nalazi veliki broj ljudi u Srbiji, a koji se iz dana u dan uvećava. Uostalom, na proleće 2022. godine imaćemo jedinstvenu priliku da zaustavimo ove pogubne politike. Nadam se samo da će se do tada naći neka ozbiljna politička alternativa koja će nuditi istinski raskid sa politikama kontinuiranog ponižavanja sopstvenog naroda.
Peščanik.net, 31.12.2020.
________________
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
