Ovih dana je pažnju javnosti sa mnogo razloga privukao snimak ispita na Pravosudnoj akademiji koji nesumnjivo potvrđuje prisustvo korupcije, kronizma ili nepotizma, a najverovatnije sve troje, u radu ove institucije.
Snimak (na kome jedan član komisije prekida ispit konstatujući da kandidat koji polaže čita odgovore koji su doslovno od reči do reči istovetni sa onim koji se nalaze u materijalima članova ispitne komisije) mi je, kao i većini građana, izazvao osećaj mučnine ali me uz to podsetio na jednu staru gotovo zaboravljenu priču iz vremena kada sam bio poverenik za informacije. Ukratko ću je prepričati, jer mislim da je takva kakva je, sitna i bizarna, još pre desetak godina bila pouzdan nagoveštaj mizerije koju prikazuje famozni snimak.
Priča počinje tako što je organu vlasti podnet zahtev za pristup informacijama. Tražen je akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, podaci o broju zaposlenih i njihovom rasporedu, i akt kojim su utvrđeni kriterijumi i merila za izbor članova ispitnih komisija, mentora, predavača i sl. Organ vlasti je ignorisao zahev i ćutao. Po proteku zakonskog roka od 15 dana tražilac je podneo žalbu Povereniku za informacije koji je zatražio od organa vlasti da se u roku od tri dana o žalbi izjasni. Organ vlasti je i dalje ćutao. Poverenik je rešenjem naložio organu vlasti da u roku od 3 dana tražiocu da tražene informacije. Uprkos tome što je rešenje po zakonu za njega obavezujuće, organ vlasti je i dalje ćutao. Tražilac informacije je zato zatražio od poverenika da započne postupak administrativnog izvršenja i poverenik je, postupajući po zahtevu, pozvao organ vlasti, da u naknadnom roku od dva dana postupi po nalogu, pod pretnjom zakonom predviđenog novčanog kažnjavanja. Organ vlasti je tek tada postupio po nalogu poverenika.
Priču o besmislenom trošenju vremena, papira, novaca, živaca… radi ostvarivanja već na prvi pogled očito nespornog prava, činili su posebnom akteri. I tražilac informacije, jer je to bio Savet Vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije i, pogotovo, „organ vlasti“. Bila je to Pravosudna akademija.
Na ružne priče u kojima neki organ vlasti sa tražiocima informacija komunicira tako da počini najmanje tri po zakonu kažnjiva prekršaja (uopšte ne postupi po zahtevu u predviđenom roku; u ostavljenom roku ne postupi po konačnom i obavezujućem rešenju poverenika; nema izrađen i objavljen Informator o radu sa propisanom sadržinom u kome bi tražene informacije morale biti dostupne svima) vlast je uporno pokušavala da navikne javnost, one nisu retkost.
Upravo zato tada sam javno upozorio da bi bilo zaista previše, da je opasno i sasvim nedopustivo da takvu višestruko nezakonitu, objektivno skandaloznu „komunikaciju“ upražnjava čak i organ čija je glavna uloga da dodatno, specijalno obrazuje kadrove čiji posao je da štite zakone.
Ali Pravosudna akademija je, po svemu sudeći, nastavila „brže, jače, bolje“ pogrešnim putem. Kao da se trudila da potvrdi onu Bogišićevu sentencu „što se grbo rodi vrijeme ne ispravi“, da potvrdi od početka prisutne sumnje da je ustanovljena zato da bi fabrikovala formalne uslove za promociju pre svega vladajućoj stranci odanih kadrova i da, logično, taj mutan posao radi daleko od očiju javnosti.
Na Pravosudnoj akademiji, bar po zakonu, predaju i ispituju probrane sudije i tužioci. A zakonom predviđena obuka sudija i tužilaca radi „sticanja i usavršavanja praktičnih i teorijskih znanja i veština“ sigurno ne podrazumeva znanje i veštinu varanja i lažiranja. Zato je nedavni snimak mizerije, nesumnjiva potvrda lažiranja ispita na akademiji, istovremeno potvrda potpune kompromitacije ne samo akademije nego i celog sistema pravosuđa.
Sa stanovišta normalnog funkcionisanja države teško je i zamisliti nešto gore. Ali muk nakon skandala, ćutanje ministarke pravde, direktora i upravnog odbora akademije i skupštinskog odbora za pravosuđe podsećaju na nešto što može biti gore – uverenje vlasti da čak i mizerija koju je dobar deo javnosti video može da se gurne pod tepih i da ostane bez odgovornosti svih nadležnih, a da se sve nastavi kao do sada.
Peščanik.net, 18.09.2023.
Srodni linkovi:
Sofija Mandić – Sporazum o priznanju
Vesna Rakić Vodinelić – Pristojnost ćutanja
Vesna Rakić Vodinelić – „Neću da učestvujem“
REFORMA PRAVOSUĐA