O dugim godinama koje su potrebne da bi se u Srbiji priznao genocid u Srebrenici.
“Ovdje leži principijelna i pravedna!”, zapis je koji na svom nadgrobnom spomeniku želi vidjeti Biljana Plavšić. To je samo jedan od detalja iz knjige Svedočim, koju je Plavšić napisala i objavila po dolasku u švedski zatvor.
Tekst tužiteljice Posebnog odeljenja za ratne zločine Tužiteljstva BiH o odgovornosti medija za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije koji je predstavljen na debati Odgovornost medija za ratne zločine održanoj 24.juna 2009. u Mediacentru Sarajevo.
Razgovor sa Edinom Bećirević, docentom na Fakultetu za kriminalistiku, kriminologiju i sigurnosne studije iz Sarajeva.
Saveznički slogan „samo mrtav Nemac je dobar Nemac“ zasniva se na činjenici da antinacistu možemo identifikovati samo onda kad ga nacisti obese.
Evropski parlament je 11. juli proglasio Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. U skupštini Srbije od 250 poslanika, svega 17 njih je za Dan sećanja.
Nisam imao namjeru da pišem o odluci Međunarodnog suda pravde kojom se Srbija oslobađa odgovornosti za genocid u BiH.
Predlog teksta Deklaracije o Srebrenici koji Narodnoj skupštini Republike Srbije podnose nevladine organizacije.
Sud je Srbiju oslobodio odgovornosti za genocid u Bosni i Hercegovini – osim odgovornosti što nije spriječila genocid u Srebrenici.
Na nekom bosanskom skupu u Chicagu, jednom mi je neko pokazao ženu iz Srebrenice koja je tu bila gošća.
U Srebrenici je 92. godine za nekoliko dana nestalo hrane.
Koliko-toliko organizovana kolona u kojoj su se srebrenički civili i vojnici probijali prema Tuzli u julu 1995, poslije nekoliko dana se raspala.
Na suđenju generalu Krstiću Ljubiša Beara spomenut je više puta u vezi sa zločinom u Srebrenici.
11. i 12. jula 1995. srebreničku enklavu su zauzele snage Vojske bosanskih Srba (VRS) i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP).
Zadnjih nekoliko dana sam proveo u neprijatnom društvu đenerala Ratka Mladića, gledajući snimke koje je prošle hefte emitovao Bakir Hadžiomerović u emisiji 60 minuta.
“Kao Srbin ne osećam ni najmanje nikakvu odgovornost za to što se desilo u Srebrenici i svoju ću decu učiti isto tako. Nikakav udžbenik neće uspeti da im ispere mozak! … Srbija je potpuno čista i nema nikakvog razloga da se bilo kome izvinjava!“
Integralni tekst Rezolucije o Sreberenici koju je Evropski parlament usvojio 15. januara 2009. godine
U centru moje pažnje biće masovni zločin, odnosno način na koji se ova praksa ponekad objašnjava i brani teorijskim argumentima moralnog i kulturnog relativizma.
Najbolja rasprava vođena u srpskom društvu posle 2000, koja se odvijala na stranicama Vremena, prelila u region preko Ferala, BH Dana i Monitora i onda kao knjiga objavljena u izdanju Helsinškog odbora.
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga Ivan Čolović se pojavljuje sa dve knjige u čijem naslovu je reč kultura. Jednu je objavio Peščanik: Vesti iz kulture, a drugu Biblioteka XX vek, pod naslovom Balkan – teror kulture, iz koje objavljujemo deo uvodnog poglavlja.
Holandski sud odbacio je 10.09.2008. zahtev rođaka žrtava genocida u Srebrenici da holandska država prizna odgovornost za genocid počinjen u toj bosanskoj enklavi u julu 1995. godine i isplati im odštetu za smrt bližnjih.
Vrhovni sud Srbije je ove nedelje uvažio žalbe branilaca dvojice pripadnika Škorpiona za zločin u Trnovu u julu 1995, kada je ubijeno šest stanovnika Srebrenice. Optuženom Branislavu Mediću presudu od 20 godina zatvora Vrhovni sud Srbije smanjio je na 15, a ukinuo je presudu Aleksandru Mediću, osuđenom na pet godina.
Dajući prednost „legitimnim očekivanjima“ Srbije nad legitimnim interesima žrtava i interesom otvorenosti suđenja, žalbeno veće Haškog tribunala doprinelo je prikrivanju istine.
Jedan mladić je svjedočio iza zatvorenih vrata. To je bio mladić koji je kao dijete od sedam godina izašao iz gomile leševa, pokriven ljudskim ostacima, dječak koji se tada uputio prema ubicama koji su likvidirali njegovoga babu.
U prvim godinama novoga milenija, na Kosovu – srpskoj pokrajini i najslabije razvijenom dijelu nekadašnje Jugoslavije – svjedoke ušutkava nasilje, strah i siromaštvo.
Upozorila sam Zorana Đinđića da bude oprezan. Dala sam mu jedan interni izvještaj Suda – dva lista – u kojem se govorilo o planiranju njegovog ubistva. Dokument su sačinile osobe koje su u Beogradu bile „moje uši i oči“. Tu je bio i spisak osoba koje su radile na njegovom ubistvu.
Jasno je da je Milošević bio svjestan da se ne može sam efikasno braniti i zato se nije ni potrudio da se adekvatno pripremi.
U mnogim Evropljanima uključujući i mene Jugoslavija je budila nostalgiju. Doživljavali smo je kao veliki eksperiment, romantični pokušaj…
Godinu i po dana nakon sramne presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, Srbija nije pristala ni na nežnu bratsku čvrgu, nekakvo deklarativno izražavanje žaljenja, a na slobodi su i dalje kreatori i realizatori srebreničkog masakra.
U Srebrenici su jedinice Ratka Mladića ubile između sedam i po i osam hiljada Bošnjaka. Brojke i presude imaju i ljudski lik, imena i prezimena.
Knjiga koja je pred čitaocem je pokušaj da se u potpunosti sagleda kontekst srebreničkog masakra.
Govor Feralova urednika Predraga Lucića na otvaranju izložbe radova bosanskohercegovačkih umjetnika u sjećanje na žrtve srebreničkog pokolja, postavljenoj u splitskoj palači Milesi.
Radio emisija 13.04.2007, govore: Dubravka Stojanović, Olga Manojlović-Pintar, Nenad Dimitrijević, Žarko Puhovski, Nataša Kandić, Dimitrije Boarov i Nenad Prokić.