Obnova tradicije političkih pamfleta, dve decenije od najdubljeg pada kojim je beogradska Politika učestvovala u državnoj i društvenoj dezintegraciji, ukazuje pre na spregu s vladom nego na ugled i visoko mesto u javnosti na koji se te novine pozivaju.
Nasuprot tenzijama koje su na Balkanu prisutne gotovo dvadeset godina postoji snažno iskušenje, u ime nekakvog realizma, da se pristupi konačnom prekrajanju granica po etničkim linijama.
Radikalna je stranka ponudila drugim strankama ili njihovim liderima da se obavežu da će garantovati sigurnost stranim investitorima u Srbiji. Koliko su strane investicije važne?
Brojanje tuđih para postalo je nezaobilazni deo naše novokomponovane dripačke demagogije.
Retko se događa da jedna mala zemlja prkosi Evropskoj uniji i Sjedinjenim Državama. A Srbija upravo to radi.
Da li sam ja jedini koji strahuje od sukoba između siromašnih „patriota” i siromašnih „izdajnika”, dok se bogate „patriote” i bogati „izdajnici” baškare na svojim jahtama i bazenima.
Seljaci i naučnici, državnici i patrioti koji su pobegli od tiranije i progona, konačno su 1787. godine, na konvenciji u Filadelfiji, učinili stvarnom svoju deklaraciju nezavisnosti.
Baš ste vi neki narod kojem se ne može ugoditi.
Ovdašnja kultna te-ve emisija “Vrijeme kulture” je – u povodu pete obljetnice rata u Iraku – izračunala šta se s tri bilijuna američkih dolara, koliko je ovaj rat prema analizama Josepha Stiglitza i Linde Bilmes već do sada koštao, moglo sve napraviti?
Ako ste se pitali gde možete saznati šta je to o čemu aktuelni tehnopremijer ćuti i nad čime uzdiše i zbog čega njegov tehnoministar za KIM stenje i reži, pročitajte List za politička i društvena pitanja, geopolitička i strateška istraživanja, koji se zove Geopolitika.
Pospano lice mantrajućeg seoskog popa na trenutak je živnulo dok je mudrovao kako “Srbija neće ući u Evropsku uniju još za mnogo, mnogo godina”.
Radio emisija 28.03.2008: posle posete srpskim enklavama na Kosovu: Sonja Biserko, Borka Pavićević, Vera Marković i Ivan Kuzminović; profesorka Vesna Rakić-Vodinelić i istoričar Slobodan G. Marković.
Nedavna razmena udaraca Čankove Lige socijaldemokrata Vojvodine i Jovanovićeve Liberalno-demokratske partije bila je, makar na kratko, prvorazredno političko iznenađenje.
24.mart, dan kada su poleteli prvi tomahavci na prestoni Beograd, kada je počelo dodatno razaranje ove zemlje, u javnosti je prošao skoro nezapaženo.
Borci za „nacionalno pitanje“ skoncentrisani su pretežno u 5-6 najvećih ruskih gradova. Najviši tonus ksenofobnog raspoloženja takođe se nalazu tu.
Prođe ponekad i nekoliko dana, a da naši političari ne naprave brljotinu vrednu pomena. Upravo smo u jednom takvom zatišju, ali bez preuranjenih optimističkih zaključaka.
Krvavi obračun na Tibetu gde je prijateljska kineska Vlada “uspostavljala kontrolu” nad “pobunjenicima” konačno je izazvala žestoku reakciju Ministarstva inostranih poslova Srbije.
Radikalni francuski filozof Bernard-Henri Levy, rođen 1948. godine u mjestu Beni Saf, u tadašnjem “francuskom Alžiru”, autor čudesne studije od 688 strana o Jean Paulu Sartreu, tvrdi da se uloga velikih, kvalitetnih novina promijenila.
Obećao je T. Nikolić, da će ministar M. Dinkić biti „izolovan na određeno vreme” kada napokon pobede radikali, ali da Srbija neće. Ovo drugo deluje bolje, no izvesnije je ono prvo.
Kod nas je svako spreman da se zamisli nad pojmovima kao što su nacija, istorija, pravda, politika, ali izbegava da se suoči sa nekim elementarnim osećanjima.
Upravo kod nas (i u BiH i u Srbiji) je u tijeku in vivo experiment, svojevrsni džinovski remake Jonesova experimenta, koji je bio i povod za nastanak njemačkog filma “Die Welle”.
Mitovi o prethodnom genocidu podizani su, i potom potirani, u novoj stvarnosti agresije i zločina. Nasilje se prenosilo, i preuzimalo, u kapilarnoj mreži koju su institucije posvećene destrukciji objašnjavale sistemom spojenih sudova.
Sa koje god strane da posmatrate svet, bilo da vas zanima prirodni ili kulturološki aspekt svega što nas okružuje, možete doći do samo jednog zaključka – svet evoluira! Začudo, to je poslednja stvar koja se u Srbiji shvata i prihvata.
U ponedeljak, 17. marta, UNMIK i KFOR su izveli loše isplaniranu, i jako loše tempiranu akciju uklanjanja bivših službenika suda iz zgrade suda u Mitrovici koju su oni prethodno zauzeli.
U poslednjih dvadeset godina Srbi su se pokazali nesposobnima da kontrolišu svoj bes, ponekad veoma legitiman, i da ga spreče da se pretvori u nasilje.
U vašem cenjenom listu pojavio se 24.marta 2008. tekst Miše Vasića pod naslovom “Čistunci” u kome se, doduše usput, i ja pominjem na način koji zahteva odgovor.
Ima li Srbija spoljnu politiku?
Čujete li buku iz Kragujevca? To nisu talambasi i nacionalni bubnjevi. To „cvet“ srpske radničke klase plače i nariče.
Taman sam pomislila kako smo mi izdajnici (ustaše, lopovi, soroševci) najzad očistili svoje redove – kad, evo Maje Gojković, Naše Maje, koja počinje predizbornu kampanju slavodobitno javljajući: „I mene su stavili na listu izdajnika!“
Svako ko iole ima veze sa ovim prostorima mogao je da se kladi bilo u šta što poseduje i što ne poseduje, da će na vest o suspenziji Čavića vaskolika patriotsko-patrijarhalna štampa da cikne do neba.
Danas su u mom sećanju na te filmove žive slike kukastog krsta, gnevnih lica, stisnutih pesnica i obaveznog pobedničkog zanosa.
Pre nepunih sto godina, u vihoru Prvog svetskog rata, Srbija beše privremeno izgubila 100 procenata svoje teritorije.
