Rimska kaldrma

Foto: Peščanik

Ministarka Mihajlović, dama sa nestvarno svetlom kosom koju ne pokriva ni šlem, prebacila je čitav operativni deo ministarstva na teren. Ispalo je da se ništa ne radi kad nje nema, mada slabo ide i kad ona lično onako naočita, stroga i zahtevna zasvetli na trasi, tražeći od radnika nemoguće: da sagrade put.

Ministarka o putevima nije znala ništa, ali je učila od onih koji znaju još manje, od Mrkonjića, na primer. Neki inženjeri niske gradnje su sabotirali svoj posao, zabušavali ili ošljarili, drugi, nevični bilo kakvom korisnom radu, uživali su u iščekivanju nepoznatog: ako bude sreće, put će trajati bar mesec dana.

Na jednom mestu, na koridoru koji se zove imenom broja, isprečilo se brdo, koje se osipa, ljuspa, baca zemlju na trasu, ne zarezuje nikoga, oduvek je tu, još pre poslednjeg ledenog doba. Ne trpi ograđivanje ni potpore, niti miting koji je lično vođa održao pod tim bregom, pokazujući svetom rukom i određujući nesrećnu sudbinu tog dela ometajućeg reljefa: „Ovo brdo ima da se makne, a onda put može da bude slobodan!“

„U jebo te, kakav genije!“, ushitio se šef svih koridora Babić, onaj što je već javno zavideo gospodaru na osobini koja ga oslobađa prirodne obaveze uriniranja. „Kako se toga nismo setili! A lako je, samo premestiš brdo i sve ti je ravno do Prištine.“

Kad je Zorana, žena koja umesto brda izmešta ministarstvo, pomno zagledala stvar izbliza, zaključila je da ne treba dirati brdo koje je tu otkad pamte naši stari, a možda i ranije. „Nećemo pomerati brdo, nego će put da provijuga malo skrajnut udesno od njega!“

Jedna deonica, Ub-Lajkovac čini mi se, na koridoru br. 11 beše svečano otvorena, a nikad korišćena, virgo intakta od puta, mora da se ruši i gradi ispočetaka, jer se već sama srušila. Ošljari su umesto predviđenog čvrstog materijala ispod završne glazure stavljali žbuku, glinu, blato, ševar, šuplju zemlju… Put je, ne čekajući sledeće otvaranje odmah propao i pomešao se sa nesolidnom osnovom, a graditelji su optužili druge graditelje koji su životno delo vođe od blata stvarali bez Zoranine kontrole.

Zbog toga ona sada živi u kontejneru. I čita kako je Rimska republika napravila svoj legendarni put Via Appia, od Rima sve do Brindizija u tadašnjoj Apuliji, a graditelj beše pametni vlastelin Apije Klaudije Slepi, čiji savršeni put beše započet 312. godine pre nove ere. Put gospodina Apija je već ušao u 24. vek svog postojanja. Ali, Slepi nije imao Mrku i Drobnjaka, a i da jeste, pre nego što bi dao da se postavi prvi kamen, bacio bi tu dvojicu štetočina hijenama u Koloseumu.

***

Miran protest „protiv krvavih košulja“! Nisam siguran da je slogan dobar; izgleda mi kao tugaljiva žalopojka, neprecizan je i nedorečen. Zašto to nije bio protest protiv loše, razbojničke, nenarodne vlasti? Zašto protest nije bio politički, nego mirni apel protiv nasilja, koji dakako, režim neće razumeti. I nije.

Predsednik je negirao svaku dobru ideju koju bilo kakva buna donosi. Njega otpor nervira i badava je žaliti se nekome kome je svejedno, ili samom sebi zbog nasilja. Jer, on je to već razumeo kao slabost. Baš ga briga, uživao je u benignom performansu koji će se jednog proleća možda izroditi u nešto drugo. To je odmah mogao da bude politički, socijalni i slobodarski bunt, koji nosi i otpor svakom nasilju.

Razbijena glava Borka Stefanovića je dobar revolucionarni, a ne pacifistički povod. Oni se ne boje šetnji, nego žestine u buni. Ne mislim ovde na nasilne proteste, ili srpsko žuto prslučenje, nego na odlučnost, koja je nekako bila rasplinuta na mirnom građanskom korzou.

Zbog toga je Vučić mirno mogao da kaže: Neka ih bude i pet miliona, ali ne dam opoziciji nikakve ustupke.

Dakle, jedan na pet miliona. On nije ugrožen dok se građani, kojima je oteto društvo, ponašaju kao krotke biblijske životinje, pogodne za žrtvovanje. To jest, ovce, neka mi oproste vunovlačari. On je prividno uveren da mu niko ništa ne može, ali je prepadnut kao zec i neodmerenim izjavama sabira hrabrost koju nema, niti je ikada imao. Zato ga treba prepadnuti tamo gde je najplašljiviji: da će jednom, i to vrlo brzo, izgubiti apsolutnu vlast i nezasluženu moć. I da će se uplašen i jadan, kakav inače jeste, naći pred poštenim sudskim većem koje se bavi najtežim zlodelima, zajedno sa svojom korporativnom klikom sabranom s koca i konopca.

***

Pisanje relaksira, rasteruje bes i smanjuje osećaj nemoći. Zamalo da kažem kako u Srbiji pisanje oslobađa. Na televizijama ne gostujem nekoliko godina, otkad mi je Radmila Jovović rekla: „Slušaj, tebe kamera ne voli. Ne govoriš loše, ali izgledaš očajno, mnogo gore nego u prirodi. Sedi i piši, tu si svoj.“

Svoj, naravno, više nigde nisam.

Tako osokoljen, sumnjičav, ohrabren pesimizmom, besan na sebe što osim toga ne činim ništa drugo – sednem i napišem ponešto, mada ni ta blagodet nije bez javne muke. Juče, dok sam čekao u redu na nekoj kasi da platim hleb i još neke trice, jedan čiča, dosta stariji čak i od mene, zbog nečega ljut na moju skromnu pojavu – iako se srećemo prvi put – reče pred svima da sam strani plaćenik i neprijatelj države jer ljagam predsednika u svakom tekstu. A on je za sve nas učinio mnogo, bori se protiv lopova, opozicije, Amerike i Šiptara. Meni valja zabraniti svako pisanje za neprijateljski Peščanik, pa me onda, kao i sve slične meni, valja zatvoriti „da ne bunim narod i ne sejem mržnju prema najpametnijem predsedniku koga je Srbija ikad imala.“

Priznadoh mu sve to što reče da jesam. Stigao sam i da dodam neka svoja zlodela, koja napadač na moj potrošački integritet u jakoj ljutnji ne beše zapazio.

I bi mi ga žao. Ali i svih nas koji smo se tamo zatekli.

Video sam njegov siguran glas, video sam vrhunskog delegata kolonije sličnih jadnika, kojima je On lično oduzeo razum.

Peščanik.net, 11.12.2018.

TEMA – PROTESTI 2018/19