Korona mi je sjebala leto, foto: Peščanik
Korona mi je sjebala leto, foto: Peščanik

Ako ukidanje gotovo svih mera protiv korone i drastičan pad smrtnosti označavaju, ako ne i formalni kraj pandemije kovida 19 u Srbiji, onda barem kraj dvogodišnjeg limba u kom je kovid 19 predstavljao opaki i veoma smrtonosan virus, vredelo bi se osvrnuti unazad u pokušaju da pružimo mogući odgovor na pitanje – zašto se Srbi nisu vakcinisali? Izvesno je da ne postoji samo jedan uzrok za to, ali ovde ću se ograničiti na jednu liniju rezonovanja koja se oslanja i na srpski nacionalizam. Tačnije, na to kako su svojevrsna trauma i iskustvo ratova 90-ih učinili Srbe sklonima teorijama zavere o novom svetskom poretku, vladi iz senke i slično, i da su zbog toga posebno skloni skepticizmu glede vakcinacije.

Suština mog argumenta može se izraziti i pomoću jedne ne tako davne ilustracije iz medija – naslovne strane Informera iz septembra 2021, kada je srpska javnost nedeljama slušala o planovima stranih sila koje su planirale da ubiju Vučića putem infarkta (vidi sliku). Znam za ubistvo hladnim i vatrenim oružjem, znam čak i za ona opskurna KGB ubistva kada vas na ulici neprimetno bocnu kišobranom i zatim stradate od otrova, ali ne znam kako se to neko ubija infarktom. To mi je otprilike uverljivo i verovatno kao i planirati da meteorit udari u predsedničku rezidenciju ili da predsednika pogodi grom ispred palate Srbija. Što me je, opet, podsetilo na film Teorija zavere, u kom Mel Gibson igra ludog taksistu koji tvrdi kako tajna američka organizacija planira da ubije američkog predsednika tako što će izazvati zemljotres u Turskoj tokom njegove posete. Dakle, građanima Srbije se plasira informacija koja zvuči kao iz ovog filma. Kako smo došli dotle da verujemo da se sprema atentat na Vučića putem infarkta, a ne verujemo vakcinama protiv kovida?

Najpre problem – Srbija je u poređenju s većinom država bila vakcinalni raj – u periodu od oko godinu dana mogli ste bez najave da odete na bilo koji punkt za vakcinaciju i izaberete jednu od 4 vakcine koju želite da dobijete. Ipak, uprkos dostupnosti, relativno dobro organizovanoj službi vakcinisanja i pozivima zvaničnika, Srbija nije dostigla ni nivo od 50% populacije vakcinisane prvom dozom i po tome je daleko ne samo od evropskog proseka koji je preko 75% za jednu, a skoro 72% za obe doze, već i ispod svetskog proseka od 56,5%.

Najjednostavnije objašnjenje zašto se Srbi nisu vakcinisali glasi – zato što ih vlast nije terala na to. Naime, paradoksalno je da je, iako je nabavio vakcine i organizovao vakcinaciju, režim isto tako slao ambivalentne poruke, pogotovo na početku pandemije kada su se njegovi pripadnici smejali virusu ili kada je Vučić – kako je pedantno izbrojao novinarski sajt Istinomer, više od 10 puta izjavio da će se vakcinisati pre nego što je to i učinio. Po onoj izreci da je politika ples po jajima, on je mesecima uspevao da pleše između provakcinaša (desetak puta obećavši „vakcinisaću se“), antivaksera (vidi, ni ON se nije vakcinisao) i skeptika (nisam još, pa samo što nisam, e sad baš neću…) tako im implicitno svima dajući za pravo. Razlog za ovakvo Vučićevo ponašanje je, pretpostavljam, činjenica da je dobra polovina punoletnih – dakle dobra polovina birača – skeptična u pogledu vakcina i da Vučić nije želeo da ih antagonizuje ili izgubi. I tako smo opet na početku, odnosno, pitanje stoji – zašto više od polovine građana Srbije ne želi da se vakciniše?

Šta znamo o toj nevakcinisanoj većini? Najpre, da su slabijeg obrazovnog i imovinskog statusa. Naime, kao što sam svojevremeno prebrojao, daleko najviše vakcinisanih u Srbiji je u centralnim beogradskim opštinama (Stari grad, Vračar i Savski venac) koje istovremeno imaju i najviši nivo obrazovanja i standarda, a najmanje u rubnim (Sopot, Obrenovac i Mladenovac), sa najslabijim obrazovanjem i najvećom podrškom vlasti.

Na prvi pogled reklo bi se da su ovo i tipični birači SNS-a – naime, posebna istraživanja su pokazala da SNS podržavaju mahom stariji, siromašni i manje obrazovani, a u centralnim gradskim opštinama gde žive najobrazovaniji je istovremeno i najmanja podrška aktuelnoj vlasti. Međutim, neka druga istraživanja rađena na globalnom nivou su pokazala da je jedna od glavnih zajedničkih osobina protivnika vakcinacije nepoverenje u sopstvenu vladu, dakle bojazan da vlada preko vakcina želi da ih kontroliše, da im naudi i ubrizga im nešto neprovereno i potencijalno štetno. U Srbiji i regionu poverenje u vladu je takođe snažan prediktor vakcinacije, pa su tako oni koji veruju vlasti istovremeno najskloniji da se vakcinišu. Zdrav razum iz toga bi izvukao zaključak da su pristalice SNS-a mahom vakcinisane. Podaci su delimično takvi, jer pokazuju da je među onima koji ne veruju vlastima bilo svega 36% vakcinisanih, dok je među onima koji veruju vlastima čak 73% vakcinisanih. Ali iz ovoga ne proizlazi nužno da su glasači SNS-a vakcinisani u znatno većem broju. U Srbiji je itekako moguće da nemate previše poverenja u svoju vlast, ali da glasate za SNS iz raznih privatnih, klijentelističkih, oportunih razloga, pritisaka, ucena itd, tako da je otvoreno i posebno pitanje koliko onih koji čine tzv. kapilarne glasove SNS-a zaista suštinski veruje svojim vlastima. Kako god, izvesno je da se u Srbiji znatno više vakcinišu obrazovaniji i imućniji građani kojih je relativno malo, a manje oni brojniji, slabije obrazovani i siromašniji, koji pri tom imaju slabije poverenje u vlast.

Dalje, u njihov profil spada i to da su često orijentisani desničarski ili imaju jaka nacionalna/nacionalistička osećanja, da čitaju tabloide poput Informera, gledaju Pink i Hepi TV, ili ako baš i nisu aktivni i pasionirani čitaoci i gledaoci ovih medija, često su izloženi ovim i sličnim sadržajima i/ili imaju slab pristup drugačijim sadržajima. A ovi medijski sadržaji, opet, imaju jaku dozu elemenata teorije zavere, shvaćene kao nastojanje da se neka pojava ili događaj objasni kao rezultat mahinacija moćnika koji nastoje da prikriju njihovo delovanje, pa su virus ubacili Amerikanci, svet funkcioniše na osnovu tajnih planova između moćnika, opozicioni lideri u Srbiji su izdajnici koji rade po nečijem tajnom nalogu itd.

Taj i takav pogled na svet, držim, u Srbiji ima svoj uzrok i svoj početak. Njegovo rodno mesto, po mom sudu, predstavljaju teorije o Srbima kao narodu najstarijem Jovana Deretića, Olge Luković Pijanović i drugih pobornika tzv. srpske autohtonističke škole s kraja 80-ih i početka 90-ih godina prošlog veka. Ove su teorije ponudile tumačenje srpske istorije i nekadašnje slave koje je insistiralo na tome da su Srbi drevni, da su starosedeoci na Balkanu, da su još u periodu pre nove ere imali jaku kulturu i civilizaciju, a da je sve to skrivala od nas germanska istoriografija, neprijateljski nastrojena prema Slovenima i Srbima. Zajedno sa tabloidizacijom i srozavanjem medija i javne sfere, ove su teorije ljudima tokom ratova, kriza i raspada zemlje 90-ih godina ponudile utešni narativ koji im je na afirmativan, podilazeći način tumačio stravičnu realnost u kojoj su živeli. U skladu sa onom Ničeovom da imamo umetnost da ne bismo propali od istine, tako su i ove teorije, širene po Pinku, tabloidima, tribinama, od strane istaknutih političara (sadašnji predsednik se isticao) i kako sve ne, nudile priču koja nam je pomagala da ne propadnemo od istine: nismo mi odgovorni, krivi za rat, nisu naši izbori i odluke i činjenja doveli do raspada, rata, krize, nisu srpske trupe počinile zločine i nisu one odgovorne za etnička čišćenja. Ne, sve je to unapred smišljeni plan svetskih moćnika da se Srbi pokore, dovedu u stanje poslušnosti, jer su posebni, hrabri, svojeglavi itd. Ovakav svetonazor se duboko zapatio među nama, a i nakon rata je nastavio da se koristi i zloupotrebljava – politički protivnici su izdajnici, oni špijuniraju u korist stranih sila, Kosovo ima tajnu podršku… Na širem nivou, to bismo mogli nazvati kulturom senzacionalizma – sve je šokantno, ekskluzivno, svuda se iza pojavnosti i opipljivih društvenih uzroka kriju neke skrivene sile koje vuku konce u svim pravcima.

Kada u takvoj atmosferi živite decenijama nije čudo da, kada se pojavi pandemija, prvo pomislite da je virus veštački stvoren u laboratoriji, da su ga namerno pustili Ameri Kinezima ili Kinezi Amerima, svejedno, te da je u pitanju opšta globalna zavera moćnika da smanje i kontrolišu svetsku populaciju. Tačnije rečeno, u ovakav tvrdi scenario bukvalno i duboko zapravo veruje manjina, koja od zemlje do zemlje donekle varira ali obično se kreće do 10%, kako pokazuju podaci iz SAD-a i Velike Britanije. Ovi oštri protivnici vakcinacije su tipično i veoma bučni, aktivni na društvenim mrežama, skloni da vatreno iznose svoje stavove, odlaze na protestne skupove i druge ubeđuju u svoju istinu. Mnogo više njih spada u tihu većinu – to su skeptici koji nisu sigurni u vakcinu, još će sačekati, neodlučni su. Dakle, nije baš da veruju da se u vakcinu ugrađuju čipovi, ali kolebaju se, nešto im je tu sumnjivo itd. Zajedno sa tvrdim antivakserima ti kolebljivi, nepoverljivi, neodlučni i, na kraju, nevakcinisani čine više od polovine punoletnog stanovništva Srbije. Koreni tog nepoverenja, kako sam pokušao da opišem, počinjali bi negde krajem 80-ih godina sa Deretićevom Novom vulgatom i tektonskim poremećajem i krvavim raspadom zemlje u kojoj smo živeli, a završavali bi se pokušajem atentata na Vučića putem infarkta i slabim odzivom na vakcinaciju protiv kovida 19 u Srbiji.

Autor je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Peščanik.net, 30.06.2022.

KORONA