Fotografije čitateljki, Merlot Levert

Fotografije čitateljki, Merlot Levert

1.

Radost koja je preplavila svet kada je razumna većina pobedila na referendumu u Irskoj odmah je bila dopunjena ne manje razumnim razmatranjem celokupnog konteksta: da, brak istopolnih je sada moguć, ali abortus u Irskoj ostaje još uvek jedan od najrestriktivnijih na svetu… Stvari se u rodnoj politici negde poboljšavaju, ali ih istovremeno prati zastrašujuća, agresivna regresija osnovnih ženskih prava koja su, da podsetimo, i ženska prava. Da bi se to videlo, nije potrebno biti nepopustljiva feministkinja, uvek na straži i spremna da reaguje: dovoljno je biti i prosečno osetljiv na ono što se događa u nama bliskome svetu, ili našem domaćem svetu. U Beogradu su žene održale nekoliko manifestacija povodom čitave serije ubistva žena u tzv. porodičnom nasilju – njih dvadesetak u prvih nekoliko meseci godine! Fenomen nije usamljen – nasilja u porodici su uzbudila više puta javnost u istom periodu u celom regionu, računajući i Sloveniju. Samo talas medijskog interesovanja, dakle otkriće postojećih praksi, ili realan porast takve vrste zločina? Reklo bi se da je i jedno i drugo. Porodično nasilje, sem u ređim slučajevima nasilja u odnosima otac-sin, po pravilu je nasilje prema ženama i deci u bilo kojem rodbinskom statusu: veoma često kao „kolateralnim“ žrtvama u nasilju između glavnih aktera sukoba u porodici. Žene i decu često ubijaju kao deo, svojinu, znak, simbol onoga koji je glavni cilj nekog neraščišćenog računa ili osvete, samo zato što su „nečiji“. Nije li to bio osnovni motiv masovnih silovanja za vreme jugoslovenskih ratova, naročito u Bosni? Nisu li, zato što označavaju drugoga, koga treba poniziti, u raznim trenutcima ratova i nemira u prošlome veku – ali i u ovome – silovane Vijetnamke, Korejke, Ruskinje, Nemice, Jevrejke, Ruanđanke, Kongoanke, Eritrejke, Sudanke, Indijke i ko sve ne…? Vlasništvo drugoga, koji je prvi i osnovni cilj kažnjavanja.

Ako hoćemo da razumemo nasilje prema ženama i deci, tamo gde su najdostupniji i najistaknutiji, u porodici, koja je opet sigurno – do izvesne mere – odvojena od javnosti, sankcija, zakona i ostalih regulatornih mehanizama, onda moramo razumeti otkuda dolazi ovo kažnjavanje. Njegov izvor je jednostavno – svojina: kao praksa, kao ugrađeno verovanje, kao osnova porodice. Taj oblik svojine stariji je od drugih, nama istorijski poznatih, koje sve podrazumevaju određeno nasilje, a svakako je znatno stariji od kapitalizma. Iz razumevanja svojine nad ženama i decom u porodici izlazi i masovnije nasilje prema svim ženama i deci: kažnjava ih sopstveni ili drugi kolektiv jer predstavljaju ranjivi, dostupan i za nasilje najlakše dosegljiv deo drugoga, ili svojega koga treba držati pod boljom kontrolom. Zastrašujući slučajevi izuzetno nasilnih silovanja sa smrtnim ishodom u Indiji, sem klasnog značenja (napadnute su školovane i emancipovane mlade žene), imaju sve odlike tog kolektivng regulatora: silovana je bila napolju posle predviđenog vremena, kretala se sama ili u pratnji muškarca (ne brata ili oca), izgledala je „drugačije“ i slično. Pa šta onda stoji iza nasilja nad ženama i uz njih, nad decom?

Odgovor je jednostavan, ali se veoma retko pominje, jer govorimo o ubilačkom sistemu koji još uvek reguliše sva poznata društva: patrijarhat. Patrijarhat je ubica, koji kontroliše i selekcioniše žene (i po potrebi decu) da bi mu služili. Patrijarhat se sažima sa svakom nama znanom ideologijom, sa verama, crkvama i drugim institucijama, sa pokretima, čak i sa naizgled naprednim socijalnim projektima. I uvek ima samo jedan jednostavni cilj: kontrola ženske seksualnosti. Možda današnji muškarac nije svesno upućen na to da kontroliše žensku seksualnost radi konstantnog priliva vojnika i/ili građana, ali su svi spremni da koriste komoditete koje je patrijarhat za njih stolećima stvarao. Jasno je da prevaspitavanje koje pre svega znači odvikavanje nije jednostavno – bar to znamo iz bogatog iskustva ljudi koji pokušavaju da pomažu odvisnicima svih vrsta. No nije mi poznat još nijedan pokušaj organizovanog odvikavanja od zavisnosti od patrijarhata, jednog od najubistvenijih društvenih opijata koje poznajemo. Njegova ubilačka moć dolazi upravo od združivanja i pojačavanja ciljeva pojedinih nasilnih pokreta i institucija: proganjanje veštica se, recimo, uglavnom izvodilo na ženama. Lažni utisak isključivanja žena i dece iz praksi nasilja ostvaren je kada su se oblikovale vojske kao državne institucije. No profesionalizacija rata za muškarce zapravo je samo još ubitačnije postavila žene sa decom kao simbolički teren na kojem vojnici operišu, kao kolateralne žrtve vojnih akcija, i kao direktne, birane žrtve ispoljavanja vojne i rodne premoći, odnosno nasilja. U ovim akcijama i muškarci, slabiji zbog mladosti ili starosti, jednako dobro služe za ispoljavanje muške rodne moći, kao predmeti nasilja.

I kako u toj svetlosti očitog pojačavanja nasilja prema ženama gledati irsku i neke druge pobede? Kao pravi trenutak da se postave druga povezana pitanja ljudskih prava. Legalizacija istopolnog braka je izuzetno moćno sredstvo osvešćivanja širokih masa, jer zauzima svakodnevni, ritualni, svima razumljivi prostor ponašanja, širi pojmovanje osećanja i osećajnosti, posredno promoviše miran, uređen, skladan život bez nasilja. LGBT venčanje ima duboko mitizovana značenja, koja u osnovi rade protiv patrijarhata, jer ukidaju značaj njegove osnovne funkcije: raznolkost rađanja, usvajanja i međusobne brige sasvim neposredno uništavaju supremativne okvire represivne patrijarhalne porodice. Ako je ikada popularni mit povratio svoju nekadašnju moć ne samo učenja, nego i menjanja društva, onda je ovaj ključno uticao na globalne promene mentaliteta. Možda je upravo taj uspeh ugrađen u novo nasilje, pa nas opominje da patrijarhat uvek pazi na svoje okvire? Mitovi o jednakosti ljudi, o mogućnoj sreći dostupnoj svima, o odgovornosti za sve ljude i svet u kojem žive mogli bi konačno imati slične posledice.

Femicid je reč koju su žene počele upotrebljavati da označe nasilje prema ženama, i tačno su odredile onu najmanju strukturnu jedinicu u kojoj je to najlakše: porodicu. Priznavanje svih porodica je izuzetno važan korak u menjanju i konačnoj zameni te strukturne jedinice društva, koja zahteva nasilje. Patrijarhat je pogođen blizu srca, zato se tako žestoko brani. No nema nikakvog razloga da se ne iskoriste njegova istorijska iskustva i uspešnost, pre svega u solidarnom kolektivnom delovanju – no svi „drugi“ zajedno, ovoga puta. Gde može doći do greške u tom postupku kazuje neverovatno tupava pesma pobednica Eurosonga – no kao učilo sa negativnim primerom itekako ima smisla. Nije dakle smisao u tome da svako od nas bude „heroj“ u svojoj glavi i da tamo menja mišljenje, niti je svako od nas „jedinstven“: to je za usamljene kukavice. Kad se postane herojem, kada se intimno pobede predrasude i neznanje, heroji jedino zajedno, ulažući svoju inače besplodnu „jedinstvenost“ u korist drugih i svih, mogu da promene nešto značajnije.

2.

Mitološka priča o Kajnidi govori o promeni pola. Broj savremenih kulturnih i političkih refleksa cenzure iz prošlosti dokazuju koliko su bili ukorenjeni stereotipi o antičkim kulturama: čak je i liberalna evropska tradicija, negovana u umetničkim i intelektualnim krugovima, dozvoljavala samo simbolične nazive koji se oslanjaju na kasniji mit o pesnikinji Sapfo i njenom rodnom ostrvu, Lezbos. Kada je ta strategija jednom izvedena, preostaje samo da se poznavaoci antike „začude“ jer iz antičkih tekstova nije vidljiva nikakva posebna veza između imena ostrva i ’lezbijstva’ što je zatim samo dodatan dokaz da u antici toga „nije bilo“. Satiričar Lukijan iz 2. veka pre naše ere u svojim Razgovorima hetera pominje i tu vrstu ljubavnih veza, premda o tome ne želi govoriti. Ovo više svedoči o opštem odnosu prema ženama nego o ocenjivanju lezbijske ljubavi.

Kajnida je bila lepa devojka, kći Atraksa i poželjna kandidatkinja za suprugu, iako je stalno odbijala brak. U nekoj prilici ju je iznenadio bog Posejdon, napao je i silovao. Bio je tako zadovoljan da je bio spreman svojoj žrtvi ispuniti svaku želju. Kajnida je imala zaista posebnu želju: želela je da se pretvori u muškarca. Kasnija obrazloženja njene želje su različita: da li je Posejdon ovu želju mogao tumačiti kao vrhunski kompliment za to kako se iskazao? Ili bi morao biti uvređen? Najjednostavnije objašnjenje bi bilo da je žrtva poželela da ima napadačevu moć i da se nikada više ne nađe u položaju slabijeg. Ili je možda izabrala jedinstvenu priliku da joj se ostvari najintimnija želja, pri čemu je silovanje bilo neprijatna, iako zapravo srećna slučajnost? Tome u prilog govori i činjenica da je Kajnida od Posejdona – osim muškosti – zahtevala i neranjivost.

Mit možemo danas iščitati kao odličan primer opšte poznate teze da se pol oblikuje u kulturi, a takođe i kao primer iz teorije polova, koji govori uglavnom o odnosima i ekonomiji moći. Takva želja sasvim izvesno sadrži kritiku muške premoći koja se izražava kroz silovanje. Bez obzira kako ćemo ovu mitološku priču tumačiti do ključnog trenutka, Posejdon je ipak održao obećanje i Kajnida je postala Kajnej. Svoj životni put je započeo tamo gde mu se najviše svidelo i gde je mogao, zahvaljujući svojoj neranjivosti, najviše očekivati, dakle u ratu. Bio je tako uspešan vojskovođa da je ubrzo postao vladar jednog od Lapitskih plemena. U svom gradu je bacio koplje na glavni trg i zahtevao da njegovi podanici koplju prinose žrtve.

Ovu jasnu simboliku falosa ne treba razumeti kao vređanje bogova (ustanovljavanje novog kulta), a i bogovi očigledno nisu bili uvređeni. Boginje, koje bi možda imale bolje razloge za kažnjavanje Kajneja, bile su zadovoljne time što je postao porodični čovek, jer se venčao i dobio sina Korona. Kao ugledni junak, mogao je učestvovati i u pohodu Argonauta. Pohod je preživeo i sretno se vratio kući, a na vidiku su već bile nove ratničke pustolovine.

Njegova sestra Hipodamija se venčala sa Pejritojem, a na njihovo venčanje su bili pozvani Lapiti i kentauri. Kentauri, koji nisu bili naviknuti na umerenost u piću, počeli su tako pijani napadati žene i sestre Lapita, čak i samu nevestu. Iako su neki Lapiti ranije provocirali Kajneja i podsećali ga na to da je pre bio drugog pola, on se ipak sukobio sa kentaurima. Zbog njegove premoći, u obračunu su morali učestvovati baš svi kentauri, a kada su shvatili da je njihov protivnik neranjiv i zapravo nepobediv, opkolili su ga i na njega nabacali toliko granja, zemlje i kamenja, da su ga zatrpali. Iz velike gomile je uzletela ptica, i prorok Mops je objasnio da je to duša umrlog. Kada su razgrnuli gomilu da bi junaku omogućili dostojan pogreb, tamo su našli žensko telo. Borbu između Lapita i kentaura je u Zevsovom hramu u Olimpiji uprizorio kipar Fidija.

U mnogim mitološkim pričama čitamo, kao važan element, žensko razumevanje seksualnosti, koje se bitno razlikuje od muškog. U čemu je razlika? U jasnom razlikovanju seksualnosti i drugih – možemo reći kulturno uslovljenih – ljudskih osećaja. Dok je kod muškaraca, besmrtnih i smrtnih, seksualnost skoro uvek pomešana sa društvenim i političkim statusom, žene u mitološkim pričama jako dobro procenjuju razliku između seksualnosti i drugih oblika društvenog života. To razlikovanje je posledica društvenog položaja koji žene stavlja u poziciju ispod muškaraca, među životinje, robove i varvare. Premda žene žive okovane pravilima sramežljivosti, časti i drugih ideoloških kodova po kojima su muškarci u antici međusobno izmenjivali žene, seksualnost ostaje izvan jedinstvenog represivnog koda, kojeg je – zajedno sa novom jednakošću – docnije uvelo hrišćanstvo.

Zato je za današnje žene čitanje antičkih tekstova i proučavanje nepresušnih priča antičke mitologije vrlo poučno. U njima se seksualnost pojavljuje u najrazličitijim oblicima kao važan znak rituala svakodnevnice i umetničkog izražaja, te navodi na razmišljanje o slobodi opredeljenja, koje mitološke priče zasigurno nisu sadržavale. Neosporna zamornost današnjeg politički korektnog diskursa se čitanjem i uživanjem u antičkoj mitologiji dopunjuje jednim vrlo važnim elementom – humorom. Kroz ljubav/seks i smeh dobija se rat sa smrću, jer su jedina sredstva koja ljudi imaju na raspolaganju u tome ratu – nastavljanje vrste i sećanje.

3.

Slovenački predsednik Borut Pahor dolazi u posetu Srbiji, tačnije predsedniku Tomislavu Nikoliću. Od Pahora smo videli svašta i najzad nešto tako strašno, da je predsednica ženske sekcije slovenačkog sociološkog društva napisala da joj se činilo da smo videli najniže, ali dno još nije bilo dosegnuto… O čemu je reč? Predsednik, koga smo u predizbornoj kampanji i ponekad i docnije viđali kako farba ograde vrtića, vozi se na đubretarskom kamionu, plete čarape i zamišljeno se udubljuje u fabričke mašine, kako se sreće sa osuđenikom Janšom, dok sistematski odbija amnestije (jedan od važnih predsedničkih poslova), kako hrani zlatnu ribicu u svom kabinetu i pocupkuje sa nagrađenim folklornim ansamblima, kako obećava ruskoj novinarki (dva puta) kako će se Slovenija braniti, itd., itd., sada je konačno iznervirao dobar deo građanstva: na zabavi povodom maturantskog „kadrila“ popeo se na tribinu zajedno sa partnerkom (liberalno nevenčan), uzeo mikrofon, i uz gestove podsticao plesačice rečima: „’Ajde, miška mala (srphrv. prevod bi bio „m’če“), to mi radi, to mi radi!“ Teško provincijalni oblik glagola u imperativu izazvao je posebno gađenje. No to još nije bilo dosta: nedelju dana kasnije, u posebnom TV obraćanju građanima, predsednik se izvinio svima koje je njegovo ponašanje moglo povrediti, otkrio da se njegov temperament često meša u komunikaciju sa mladima (???), i obećao da će se popraviti, uz osmeh koji je za svakoga značio da, u najmanju ruku, ne misli ozbiljno. Ukratko, predstavio se publici kao neukrotivi pastuv, koji će se disciplinovati, ali one koje ga sanjaju ne treba da gube nadu…

Slovenački predsednik nije jedini koji izaziva poređenje sa cirkuskim likovima i ponašanjem, niti u regionu, a niti, bogme, i šire: ako izostavimo slučajeve Kolindinih skandala, egzotičnost Pahorovog današnjeg gostitelja i druge regionalne slučajeve, ostaju nam još uvek Putinove bradavice, i najverovatnije prevrelim voćnim sokovima razveseljeni Junker, koji mađarskog premijera Orbana pozdravlja čaplinovsko-hitlerovskim pokretom ruke, najavom „Evo diktatora!“ i šaljivim muvanjem (sa štipanjem?) pred kamerama. Jedino što može zanimati razumnog evropskog građanina jeste pitanje hoće li ovakvo ponašanje ugroziti evropsku antifašističku politiku: kada utvrdimo da je uopšte ima, možda neće biti vremena za male stilske propuste…

Seksizam, dakle, ne bi trebalo da bude veliki problem. Nekada davno, u doba cvetanja jugoslovenske pornografije, 70′-80′, reagovanje retkih žena u javnosti bilo je propraćeno istim bezbrižnim pastuvskim ponašanjem – ako već nisu izvređane što nisu za slikanje u porno-svetu. Svet je u međuvremenu postao klasno mnogo surovije podeljen, pa je sada pitanje priglupog pastuvstva naprosto deo privilegija moćnih i bogatih (te stvari više nisu razdvojene). U situaciji temeljnog smanjivanja ženskih prava, što u raspodeli dobara što na političko-ratnim mapama, seksizam ostaje u području pismenosti, vaspitanog ukusa i kulturnog rafinmana, koje postaje sve manje i manje. Pa, bojim se da se ne može slediti taj malodušni tok misli. Pahorova vulgarnost u velikoj meri odgovara prilici, kadrilu koji je neko iznašao kao novu tržnu nišu, pa maturanti diljem Balkana cupkaju pet minuta na najblesaviju muziku, a zatim ostatak dana i noći provode u poklonjenim majicama i sa poklonjenim zviždaljkama, opijajući se, duvajući i bljujući, zaurlavajući i zviždući, dok ih ne pokupe – čast izuzecima. Maturantkinjama i maturantima nije nimalo zasmetalo predsednikovo ponašanje, već su se masovno selfirali sa njim, novinarima potvrđivali da je zabava kul i super, i sa limenkama piva u rukama potvrđivali da se tu ne pije. Drugim rečima, pokazali su da savršeno razumeju igru preuzimanja položaja (koje će u životu retki dostići), koja se sastoji od lupetanja stereotipa iliti bullshit govora, izgleda koji je propisan seksizmom, i otvorene hipokrizije, dok rade tačno ono što tvrde da ne rade. Seksizam je dakle jedan od ključnih mehanizama fašizma/nacizma, svesnog pokoravanja modelu ponašanja iz lične koristi. Proces učenja odlično napreduje, od gore nadole…

4.

Uverila sam se da misoginija nije samo zabavni deo književne veštine kod Euripida ili Džordža Bernarda Šoa još nekada davno, tačnije krajem jula 1974, u Atini: pukovnička vlast je pala, ljudi su se počeli vraćati u zemlju – iseljenici, begunci i zatvorenici (sa ostrva). Grad je bio u najvećoj napetosti, sa političkim skupovima, mitinzima, dogovorima onih za koje se znalo da će pobediti na izborima i njihovim kompromisima, samo da spreče dolazak levice; u nekoj atinskoj bolnici se rodio Aleksis Cipras. Iste večeri se u Odeonu Heroda Atičkog davao Euripidov Hipolit, a na Sintagmi je bio veliki miting protiv hunte i američke politike na Kipru. Predstava nije bila bog zna šta, jer je u prethodnih sedam godina sve što je vredelo u kulturi otišlo iz zemlje, a ono što je ostalo nije htelo da sarađuje sa pukovnicima: buđenje kulture je tek trebalo da počne. U Hipolitu se središte drame ozbiljno pomera prema politici. Hipolit je savršeni budući građanin: vežba se za vojsku, odličan je lovac (to je pripremna faza za ratnika), neguje oštre sportove – mama mu je bila Amazonka – ali neće da se ženi i proizvodi nove građane. Nije problem u preterivanju, on je sasvim mlad i još mu nije ni vreme, nego u njegovom stavu prema ženama i seksu. Niko mu ne brani da poštuje izabranu boginju, u ovome slučaju Artemidu. Ali on istovremeno nipodaštava drugu važnu boginju, Afroditu, time što ne praktikuje seks. U grčkome svetu, redovni seks bio je znak onoga što bismo docnije nazvali pobožnošću, ili bar pokoravanjem bogovima. Mogao bi Hipolit zadovoljiti obe boginje, time što bi u fazi inicijacije pripao nekom starijem ljubavniku, nekom rođaku ili očevom prijatelju. Ali on je Amazonkin sin, ne priznaje grčke običaje, dakle varvarin je i još neregularan u sistemu obreda inicijacije. Mora biti kažnjen. Afrodita ga kažnjava više humorno, time što mu namesti mladu očevu ženu, ali umesto elegancije i duhovitosti, on izvređa Fajdru. Sasvim je razumljivo što njegov otac, politički vođa i čuvar običaja, zahteva njegovu smrt – i bog Posejdon mu u tome udovolji. Posle se naravno svi kaju, Fajdra tako što se ubije, otac Tesej tako što mu je žao sina na izdisaju. Pouka za građanina – mladić se ne sme ponašati kao Hipolit. No publika je tada drami dala potpuno novo tumačenje. Na prve reči iz Hipolitovog misoginog monologa o ženama, ustala je žena iz publike, i primetila glasno da glumac-Hipolit ima tanke noge. Publika je postala hor, koji se prvo smejao, a onda su se čuli glasovi o vređanju žena. Hipolitu nije ostalo ništa drugo nego da prećuti ostatak monologa, publika je nastavila da reaguje na tekst: na svako pominjanje reči kao što su narod, sloboda, demokratija, publika bi ustala, započela skandiranje te reči i skoro istovremeno prestajala, kad se dosegne kolektivno zadovoljstvo. U jednom trenutku, neko iz publike je uzviknuo reč iz teksta – more. Prvo su se svi nasmejali, a onda su skandirali “more, more”. Misoginija je bila onaj okidač koji je publiku bacio u samo središte građanskog i demokratskog ponašanja, i u značenje antičkog pozorišta, koje je bilo jedno od podjednako važnih prizorišta demokratije.

Bar u okidačima danas ne oskudevamo…

Peščanik.net, 02.06.2015.

Srodni linkovi:

Branislav Dimitrijević – Muke sa ženama

Mreža žene protiv nasilja – Pismo ministrima

Ana Jovanović – Subota uveče, ponedeljak ujutru

TEMA – FEMINIZAM

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.