Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Bio sam beli listić 2012. godine. I duboko verujem u filozofiju slanja poruke na taj način. Ne mislim da sam politički nepismen. Da je tako, verovatno bih već bio ministar. Mislim da razmišljam o političkoj situaciji u Srbiji iz nekog drugog, vanstranačkog okvira, koji mi daje slobodu da stvari nazovem pravim imenom.

U prethodne četiri godine smo videli aktivno razvijanje ideja koje je posejao DS, tačnije ljudi oko Borisa Tadića. Neke situacije je nova vlast samo vešto iskoristila, došla „na gotovo“ – kao na primer u pravosuđu. Neke je dalje razvila i usavršila – kao što je stvaranje paralelnog, šatro „nevladinog sektora“. Neke je razvila i dala im dozu primitivizma i totalitarizma koje inače neguje, i kojima teži – recimo u kontroli medija. Ima toga još – štetni međunarodni ugovori koji se nazivaju investicijama, na primer.

Neke ideje su dobile sasvim nove zaokrete – komunalna policija postaje partijska, sprema se njihova „reforma“ kako bi mogli da u civilu prepadaju i privode ljude po parkovima, ulicama, na pijacama. Pojedine ideje su sasvim originalne, i naravno neustavne – poput one da upravnik zgrade može da uđe u vaš stan bez posebne dozvole. O uskraćivanju socijalnih davanja, da ne govorimo.

Boris Tadić nije shvatio poruku belih listića, niti je poruka koju su oni tada poslali naišla na razumevanje. Belilo 2012. svelo se na poraz kvazidemokratske vlasti, koja je ustupila mesto kvazievropeizovanoj desnici užasne prošlosti i sumnjivih vizija o budućnosti. Tadić je, priznajući izborni poraz, komentarisao „bele“ rečima: nisu nas shvatili. Baš naprotiv, ostajem pri dubokom uverenju da smo ih veoma dobro shvatili.

Budući da u Srbiji već dugo ništa ne može da se razvija na normalan i zakonit (ustavan) način, tako je sasvim normalno da postoji nenormalna situacija predizborne kampanje za izbore koji nisu raspisani, niti postoje formalni razlozi da budu raspisani budući da vlast drži ubedljivu većinu u parlamentu. Ipak, premijer je rekao da će izbora biti – nisam siguran da li u funkciji premijera, ili predsednika nadmoćno većinske parlamentarne stranke, na stranačkom skupu koji ne bi trebalo da interesuje građane koji nisu simpatizeri ili članovi SNS. Ali hajde da prihvatimo nenormalno kao sasvim normalnu stvar, i razmišljamo kao da će izbori zaista biti održani u prvoj polovini ove godine.

Na izborima 2014. godine, beli listići su se potpuno pasivizirali. Da li je dobro da tako i ostane?

Razmotrimo alternative. Nema ih puno, budući da su se pojedini lideri – neki i formalno, a neki samo faktički – već pozicionirali uz skute aktuelne vlasti. U tom smislu, ne može se očekivati od Ljajića, Vulina, Krkobabića, da predstavljaju bilo kakvu opoziciju, niti oni imaju kapacitete za tako nešto u bilo kojem smislu.

Tu je onda fiktivna opozicija – Tadić i Jovanović, koji su hvalili vlast SNS u kratkom periodu kada su priželjkivali da nepotrebno široka koalicija koju je SNS organizovala u vlasti, obuhvati i njihove apetite, pardon stranke. Kada se to nije desilo, igrali su se pasivnog političkog bitisanja, a na prvi pomen izbora zajahali talas opšteg nezadovoljstva naroda trenutnom vlašću i socijalnim stanjem u državi i pojavili se kao blistava alternativa, još jednom pokazujući elementarno nepoznavanje biračkog tela.

Socijalistička partija će ostati po svemu sudeći nepozicionirana. Sasvim je jasno da glas za SPS nije glas za promene – SPS će ići, ako izborni rezultati budu za njih povoljni, kao onaj „međublok“, druga ipo stranka čije opredeljenje kome će na kraju prići određuje i ukupan rezultat izbora, grubo rečeno. To je taktika koja je do sada donosila korist, ali je veliko pitanje da li će se i ovoga puta isplatiti.

Ostaje dakle „prava“ opozicija, koju čini nekoliko opcija koje, po svemu sudeći, neće uspeti da se dogovore o zajedničkom nastupu na jednoj listi. Budući da je to lonac u kojem se zaista svašta kuva, možda je tako i bolje – o levo-desnoj širokoj koaliciji koju povezuje samo cilj promene vlasti, ne treba ni razmišljati. Ali ostaje gorak ukus da se neke partije ne mogu složiti iako imaju veoma slične demokratske, odnosno socijaldemokratske, platforme na kojima zasnivaju svoje politike. To je jednostavno žalosno, i ne može se opravdati bilo čime osim ograničenošću ili nedostatkom bilo kakvih vizija njihovih lidera i rukovodstava – što je zapravo osnovni faktor koji udaljava neopredeljene birače da im daju poverenje (i glas).

Demokratska opozicija međutim, takva kakva je, moraće da iznese teret odgovornosti na izborima. Tu izbora nema.

SNS je za gotovo četiri godine na vlasti dosta toga uradila. Malo toga je međutim dobro. Ono što je biračima najvažnije, i ono na čemu su naprednjaci dva puta dobili izbore, jeste standard građana, kvalitet života. A kvalitet života je – uzmite koji god želite ekonomski ili socijalni parametar – značajno opao. I priče da je za sve kriva prethodna vlast koja nas je upropastila kao državu i naciju, odavno se čine neozbiljnim. Izbori su stoga politički jako mudar potez, da se odigra na kartu dovoljne (iako opadajuće) popularnosti i kontinuitet vlasti održi još četiri godine. Negativni procesi koji su u prethodne četiri godine započeti, dobiće nakon izbora impuls kojim će se SNS ugraditi u strukture države i postojati kao parazit, praktično čekajući naredne izbore i neminovan odlazak u opoziciju. Cilj SNS je dakle da se dobro pripreme za taj period i da ga sačekaju finansijski i organizaciono što spremniji. U takvoj atmosferi će verovatno prevladati sumnjivi dogovori (i ugovori) sa „stranim investitorima“, dalje propadanje privrede i veštačko održavanje pretežno funkcionalnog državnog aparata kroz ogromno spoljno zaduživanje. Naravno, pretpostavka je i da će se završiti partizacija državne uprave, kao i izmene ustavnog sistema, naročito izbornog, u pokušaju da se osvoji i „treći mandat“.

Ovo ipak nije jedini strah u vezi sa izborima koji dolaze.

Jer, osim opasnosti da se ponovi rezultat iz 2014. godine, uz manje opadanje popularnosti SNS, postoji još jedna nevolja na horizontu. A to je ponovno izdizanje ekstremne desnice, ne u većinu u parlamentu, ali u – politički gledano – respektabilnu snagu. Sasvim su različiti razlozi iz kojih za SNS neće glasati umereni birači, od onih koje imaju ljuti desničari-šovinisti i kvazi-fašisti. A desnica ima tradicionalno jako jezgro i disciplinovane glasače. Oni realno u situaciji kada bi odziv birača na izborima bio 75%, ne mogu mnogo toga da učine. Ali zamislite njihov izborni rezultat ako na izbore izađe 35% građana?

Neodlučni koji se pojavljuju u anketama, nisu neodlučni. Naprotiv. Oni su iznevereni, izdani, povređeni već bezbroj puta harizmatičnim obećanjima od kojih se nijedan promil nije ispunio. Oni takođe imaju veoma jasno iskristalisano političko mišljenje – ono jeste objektivno ograničeno frustrirajućim faktorima, ali nije nastalo kao posledica manjka inteligencije, mrzovolje, lenjosti, ili – političke nepismenosti. Odlična prilika da se pokaže kako smo svi mi izuzetno politički pismeni jesu izbori na kojima odlučujemo da uprkos svemu damo svoje poverenje nekome, kako bismo tog nekog iskoristili kao oruđe (da ne kažem oružje) protiv narastajućeg fašizma u Srbiji.

Zbog toga je „belilo“ na ovim izborima – izlazak i glasanje. Jer, biti beli ne znači samo pasivno pokazivati svoje utiske prema politici i političarima, već pokazivati stepen političke zrelosti i odgovornosti. Zrelo je i odgovorno dati glas na izborima čak i onoj političkoj opciji koju isključivo posmatrate kao „manje zlo“. Ne morate ih voleti, samo ih zaokružite. I to je legitiman način da se pošalje politička poruka, da se onda kada se smatra da je to zaista potrebno preuzme na sebe taj delić građanske odgovornosti. Ko zna, možda malo takve odgovornosti pređe i na one kojima ste dali glas – viđali smo i veća čuda na Balkanu.

Osim toga, svaki čiča Gliša nacrtan na glasačkom listiću danas, izrodiće kukasti krst na zgradama sutra. Kada bih preterivao, možda bih rekao i da svaki čiča Gliša danas vodi tome da nas vlast više neće pozivati da dobijemo šansu da žvrljamo po glasačkim listićima. Srbiji je opet potrebno jedno veliko „NE“ na izborima. Hajde da se nekako organizujemo da joj ga podarimo, kada već političari nemaju dovoljno pameti i savesti da nas animiraju kako bi makar jednom nekome iskreno podarili „DA“.

Peščanik.net, 26.02.2016.

Srodni linkovi:

Aleksa I. Jorga – Beli glas, opet?

Dejan Ilić – Paraziti

Vesna Pešić – Predizborno mučilište

Dejan Ilić – Dva u jedan

Vesna Pešić – Opsadno stanje

Vladimir Gligorov – Demokratija

Vesna Rakić-Vodinelić – Izbori: samovolja umesto vladavine prava

Branka Dimitrijević – Sećate li se devedesetih?

Vladimir Ilić – Beli listići, der Tragödie zweiter Teil

Vesna Pešić – Šta je tema ovih izbora?

TEMA – BELI GLAS