Bilbord SNS-a: Za našu decu
Foto: Peščanik

Neko bi to sada već morao otvoreno da kaže: nema dobrog rešenja za novu školsku godinu pod pretnjom zaraze. O obrazovnom septembru moralo se misliti još u martu. Više smo puta o tome ovde govorili: u martu je jedini cilj bio da se dočeka jun, a od septembra, bez zaraze, verovalo se, sve će se vratiti na staro. Zaraza je ostala, a sve „staro“ se raspalo pod njenim pritiskom.

Ali, ko da kaže da nema rešenja? Šarčević tvrdoglavo ponavlja da su ministarstvo i škole spremni. U nekom uvrnutom smislu – u pravu je. Spremni su da obnove privid iz proleća. To što smo imali od marta do juna bilo je sve, samo ne škola. Ali privid škole je izdržao, svi su se pravili da to zaista jeste škola i sad se Šarčević s razlogom pita: što to ne bismo probali ponovo, kad nam je jednom već prošlo?

Evo razloga zašto neće proći ponovo. Prolećni privid radio je po inerciji od jeseni i zime. Veći deo školske godine tekao je do tada – što bi se reklo – normalno. Privid je imao na šta da se nasloni. Sasvim je druga stvar od septembra. Ako se u septembar uđe kao što se ušlo u mart, odmah će biti jasno kako prolećni model zapravo ne radi. Umesto da tapka u mestu, kao na proleće, od septembra će škola tonuti.

Svestan toga, Šarčević je naglasio da će mlađi osnovci sigurno ići u školu, naprosto zato što ih se ne sme ostaviti same kod kuće. U vezi sa tim, mora se reći da je odlazak u školu posebno važan za prvake. A onda, kako za prvake, tako i za učenike koji treba da krenu u 5. razred. Kako za njih, tako i, dalje, za đake koji treba da krenu u prvi razred gimnazije, odnosno srednje škole. Za ove tri generacije u septembru počinje nova ili drugačija škola i nema te nastave on line koja im u tim promenjenim okolnostima može zameniti boravak u školi.

Ako od 12 generacija, za 3 sigurno znamo da moraju u školu iz jakih obrazovnih razloga, a to je oko jedne četvrtine školske dece, pitanje je jednostavno: zašto će za njih škole biti bezbedne, a za ostale neće? Ili: zašto je za te 3 generacije obrazovanje veći prioritet od zdravlja? I o tome je ovde već bilo reči: nastava na mreži pokazala se kao pedagoški znatno slabija od nastave uživo. Pored pedagoških manjkavosti, taj oblik nastave očigledno privileguje decu iz boljestojećih sredina.

Odatle slede barem dva izvoda: škola uživo daleko je bolja od one on line. Za barem jedan broj dece škola uživo je jedino prihvatljivo rešenje. Ako se zato toj deci omogući odlazak u školi, onda se iz istih pedagoških razloga koji su prevagnuli nad zdravstvenim, odlazak u školu mora omogućiti i svim ostalim đacima. Jedino bi studenti donekle mogli biti izuzeti iz ovog rezonovanja. Budući da je tu već reč o punoletnim osobama, možemo ih ovde ostaviti po strani.

Šarčević međutim zna da nemali broj roditelja/staratelja iz straha od zaraze ne želi da pusti decu u škole. Pošto je jedino koherentno i pedagoški opravdano da deca od septembra krenu u škole i pošto to rešenje ne nailazi na opšte odobravanje, njegovim nametanjem ministarstvo bi isključivo na sebe preuzelo odgovornost za zdravlje dece. To je isuviše krupan zalogaj i Šarčević ne želi da ga proguta, pa se povukao na bezbedniju poziciju i ponudio roditeljima i školama da se sami dogovore.

Na to je jedan broj roditelja panično reagovao i zatražio od ministarstva da propiše obavezne mere. Bilo je to jasno odbacivanje odgovornosti od strane roditelja. Sa tom odgovornošću, roditelji su odbacili i pravo da autonomno ili ravnopravno sa ministarstvom odlučuju o školskim pitanjima. Sasvim jednostavno, roditelji su jasno demonstrirali strah od slobode, jednak njihovom strahu od zaraze. Uplašenim od zaraze i slobode roditeljima, u susret je izašla Brnabić.

Ona im je umirujuće poručila da ne brinu, da će vlada propisati, a zapravo nametnuti kako će se ići u školu od septembra. Reklo bi se, hrabar gest preuzimanja odgovornosti. Ali, staviti odgovornost uz ovaj režim nepodnošljivi je oksimoron. Brnabić je shvatila da bi podelom odgovornosti sa školama i roditeljima ovaj režim izgubio znatan deo svoje moći. Oni se te moći neće odreći, ni po cenu zdravlja dece. I tako se vrtimo u krugu, jer dobrog rešenja naprosto nema.

Što ne znači da se ne možemo zapitati da li bi ga moglo biti da nam je obrazovni sistem drugačiji. Nemoć pred kovidom ogolila je posledice niza loših politika u obrazovanju, uostalom kao i u zdravstvu. Najgore od svih tih politika, bile su mere štednje sprovedene pod tekućim režimom. Zabrane zapošljavanja, smanjivanje troškova, racionalizacije – sve je to dotuklo obrazovni sistem. Paralelno sa pooštravanjem štednje, taj sistem rušile su i politike provere i testiranja. S jedne strane vršio se materijalni pritisak, s druge strane jačao je nadzor. Rezultate upravo gledamo.

U našim školama nema dovoljno nastavnika. Jednako tako nema dovoljno ni drugih radnika u školama, recimo onih koji ih čiste. Nametanje norme, otpuštanje nastavnika koji nemaju normu i raspodela njihovih časova na one kojima do norme malo fali, desetkovalo je nastavnički kadar. Uz sve to išla je i zabrana zapošljavanja uprkos situacijama u kojima je bilo jasno da su potrebni novi radnici. U takvim prilikama, nastavnici su uzimani – recimo to tako – u najam. Pa smo sada dobili apsurdni predlog da se neki nastavnici nagrade tako što će im biti dat stalan posao.

Racionalisanje je išlo i preko leđa samih đaka. Škole sa manjim brojem učenika su zatvarane, a zahtev je bio da se svuda prave odeljenja od tridesetak đaka. Umesto da se nastavnici otpuštaju, moglo se ići na smanjenje odeljenja. Da se tako radilo, sada ne bi bilo nemoguće organizovati nastavu za manje grupe đaka. Ali, taj voz je prošao, sada ministar, nastavnici, roditelji i đaci mogu samo da udaraju glavom u prosvetni zid. Zanimljivo je da nikome nije palo na pamet da se ova situacija sa zarazom iskoristi i isprave greške napravljene ranije.

Konačno, sa manjim brojem nastavnika u većim odeljenjima, umesto da se smanji, gradivo se povećalo. I ne samo što se povećalo, nego su pojačani i zahtevi za testiranje, jer je to jedini način na koji ministarstvo ume da kontroliše škole. Sada vidimo kako to gradivo, od koga se uporno ne odustaje, takođe predstavlja nerešiv zadatak za nastavnike i đake. U junu je ovaj problem rešen tako što su testiranja bila – recimo to tako – laka. A ocene su učenicima bile zaključene isključivo uz njihov pristanak. Bilo je tu silno zabavnih primera.

(Recimo, dete sa prosekom ispod četiri, kome je predloženo da mu zaključena bude četvorka, mirno je tražilo da odgovara za peticu, sada kad već ima četvorku. Ministarstvo je dalo uputstvo da se takvoj deci (i njihovim ambicioznim roditeljma) izađe u susret. Sve zarad mira u školi. Ali, to je bilo u školskoj 2019/2020, gde se imao na osnovu čega izračunati barem neki prosek. Kako će se našem ministarstvu silno drago ocenjivanje raditi od septembra, niko nema pojma. Odnosno ima, Šarčević je rekao da će deca morati u školu da budu ocenjena. Ali, ako je bezbedno otići u školu na ocenjivanje, zašto je nebezbedno biti u školi zbog učenja? I opet smo u vrzinom kolu nedoslednosti.)

Rešenje bi bilo da se smanji gradivo u dogovoru sa nastavnicima. Ne samo zbog zaraze i otežanih uslova za školovanje. To gradivo se mora smanjiti jer je naprosto preobimno i krajnje nesvrhovito. Ako se to već nije uradilo ranije, mogla se zaraza iskoristiti kao izgovor da se to napravi sada. Ali, kao ni sve drugo, ni to se nije pojavilo čak ni kao moguća tema za razmišljanje.

Pored toga što je nanela štetu, zaraza je, da je bilo pameti, mogla biti okidač za ozbiljne promene nabolje u domaćem obrazovnom sistemu: za više autonomije u školama; za više nastavnika; za manja odeljenja; za manje školskog gradiva. Zaraza je ogolila do kraja i loš materijalni status prosvetnih radnika. Oni su teret rada pod zarazom izneli na svojim nejakim finansijskim leđima. Nijednog trenutka iz ministarstva nije stigao predlog da im se ti troškovi nadoknade ili da im se plate povećaju. A i to je moglo ući u sveobuhvatni reformski odgovor na zarazu. Umesto svega toga, imali smo paniku, strah i privid – dakle, prevaru. I imaćemo je ponovo.

Peščanik.net, 07.08.2020.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)