Ako sistem nije zakazao, i ako masovna ubistva ne mogu da se predvide i spreče, zašto se prosvetni radnici žale što novu školsku godinu dočekuju bez ikakvog uputstva i smernica kako da se ponašaju od 1. septembra? Kao da ne znaju s kim u ministarstvu imaju posla. Ili zaista ne znaju i uporno se nadaju da će jednom biti bolje.
Davno je to bilo, još u junu, kada je školska godina prekinuta naglo i bez najave, jer je vlada zaključila da je tako najbolje i za decu i za nastavnike, a posle dva masovna ubistva s početka maja. Na pritisak da nešto preduzme i izađe u susret očekivanjima dece i nastavnika, vlada je odgovorila zatvaranjem škola pre vremena. To je bilo implicitno priznanje da nešto nije u redu i da sistem ipak ne funkcioniše onako kako nas je u to uveravala predsednica vlade.
Dva i po meseca kasnije, na očekivanja nastavnika, dece i njihovih roditelja/staratelja vlast odgovara suprotnom merom – školska godina će početi i škole će se otvoriti kao da se ništa nije dogodilo. Nije to, naravno, prvi put da vrh vlasti s Vučićem na čelu zabija glavu u pesak umesto da radi svoj posao. Ako uopšte ume da ga radi. I ako znaju šta im je posao.
Više se treba čuditi prosvetnim radnicima što i dalje od vlade nešto očekuju. Valjda nisu zaboravili kako su izgledali počeci školskih godina (bilo ih je dva) u vreme korone. Svaki put školska godina počinjala bi ne samo kao da je korona prošla nego kao da je nikada nije ni bilo, da bi već u prvim nedeljama septembra škole počele da se zatvaraju, a deca i nastavnici se vraćali da rade od kuće.
Iz jednog vanrednog stanja, škole su prešle u drugo. Iz improvizovanog rada pod pretnjom zaraze, ulaze u podjednako improvizovani rad pod pretnjom nasilja. A u ministarstvu prosvete sve je sve vreme isto, samo se menjaju ministri. I dok iz ministarstva ne stižu nikakva uputstva, iako nastavnici i roditelji to traže i očekuju, sindikati u prosveti ipak su izašli s nekim predlozima, recimo o maksimalnom broju učenika po odeljenju i na koliko odeljenja bi u školama trebalo da budu zaposleni po jedan psiholog i pedagog.
To sve izgleda kao dovoljno razumno da se o tome barem razgovara. Ali, nema razgovora s ministarstvom prosvete. To je naprosto pedagoški model koji ministarstvo dosledno primenjuje. Umesto ministarstva prosvete, oglasilo se pak, sasvim prikladno, ministarstvo policije. Ono je obećalo da će povećati broj policajaca u školama i oko njih. Predlozi su ranije stizali i iz ministarstva pravosuđa (odnosno od Vučića) – da se pooštre kazne i spusti starosna granica za krivičnu odgovornost.
Ova vlast, po običaju, rešenje vidi samo u sili. Sasvim u skladu sa jednom od notornih Vučićevih krilatica – niko nije jači od države. Samo što ta Vučićeva država demonstrira silu tek kada postane kasno, kada su životi već izgubljeni. Pored obećane veće sile, nastavnicima se obećavaju i veće plate. Samo što su predstavnici sindikata već izračunali da će im s tim povećanjem plate biti manje nego što su bile.
Dve nedelje pred početak školske godine, posle svega što se dogodilo na kraju prošle školske godine, kako je moguće da se o školama uopšte ne razgovara? Barem ne u režimskim medijima i u ustanovama nadležnim za škole. Ako se ode na sajt ministarstva prosvete, tamo, istina, postoji link „čuvam te“. Ali, kada se klikne, tema meseca na toj internet strani je zaštita od trgovine ljudima.
Ako se pak pri vrhu sajta klikne na „aktuelnosti“ i onda ponovo na „publikacije“ stiže se i do dva uputstva o tome „kako brinuti o sebi u kriznim situacijama“. Jedno uputstvo je za „mlade“, a drugo za „nastavnike“. Oba su štura i imaju svega dve strane. Nastavnici se za više informacija još upućuju i na sajt „Sve je ok“.1
Dakle, čitava tri klika daleko od prve strane sajta ministarstva, dete ili nastavnik dolaze do kakvih-takvih informacija i uputstava u vezi s „kriznim situacijama“. Pod uslovom da dete ili nastavnik uopšte pod „kriznom situacijom“ prepoznaju „traumu do koje dolazi kada više ljudi izgubi život ili bude povređeno u pucnjavi u školi“, traumu dakle koja „pogađa decu, porodice i zajednicu u celini“.
Tri klika i čitanje ispod naslova, toliko je potrebno ministarstvu da eksplicira šta je zaista problem i ponudi neko rešenje za „traumu“. Ono što „pogađa decu, porodice i zajednicu u celini“, to jest „pucnjava u školi“2 iz ugla ministarstva nije vredno objave na prvoj strani pred početak škole, nego se potiskuje u dubinu sajta.
Istina, tu se govori o tome šta treba da se radi kada se masovno ubistvo dogodi. Svi se nadamo, molimo, strepimo… da se ne ponovi. Možda zato ministarstvo to sklanja u stranu. Ali, kada nastavnici, deca, porodice i zajednica u celini traže uputstvo za novu školsku godinu, oni ne misle samo na to kako da se nose sa posledicama masovnih ubijanja s početka maja, iako je i to važno, i neki saveti čak i u šturim informacijama iz letaka sa sajta izgledaju kao da zaista mogu biti od koristi.
Oni pre svega misle na to šta svi zajedno možemo da uradimo da se ništa slično više nikada ne ponovi. To je veliko pitanje i ako niko u ministarstvu ne ume na njega da odgovori, to je sasvim u redu. Ali, ministarstvo je moralo to pitanje da postavi. Odmah u maju ili junu. Sada, dve nedelje pred početak nove školske godine, ako se to pitanje i postavi, nema dovoljno vremena da se na njega odgovori.
Pa opet, bolje bi bilo da se i sada postavi, kako to rade prosvetni radnici, nego da se o svemu ćuti, kako to radi ministarstvo. Prosvetni radnici, kao pravi pedagozi, ne beže od pitanja i imaju hrabrosti da ga javno postave, koliko god da je ono teška, a ne može biti drugačije u vezi s masovnim ubistvom.
S druge strane, ministarstvo, sasvim u skladu s višedecenijskim naopakim domaćim politikama, potiskuje, gura u zaborav, ćuti, pravi se da je sve u redu. U maju smo videli pogubni rezultat takve politike, ali ova vlast ne priznaje greške, ni one iz devedesetih, ni od 2012. naovamo. Pa tako nije u stanju ni da na njima uči. A mi, šta smo naučili?
Peščanik.net, 18.08.2023.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU________________
- Na sajtu ima još jedan link „zaštita od nasilja“, koji zapravo najviše obećava. Ali, kada se na njega klikne (ovog 18.8.2023) stižemo na „forbidden“, zabranjenu stranu. U nekom smislu, to je više nego ilustrativno za ponašanje ministarstva, ali treba verovati da je reč o nehotičnom propustu koji će neko tamo brzo ispraviti.
- Ne znam ko je letak (jer reč je o letku) pisao ili prevodio, ali ako je taj neko „mass shooting“ preveo kao „pucnjavu“, a ne kao „masovno ubistvo“, a da niko u ministarstvu to nije ispravio, s dobrim razlogom se treba pitati da li barem neko tamo uopšte zna o čemu se tu govori.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
