Okolina jezika

Hvar, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Hvar, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Verovatno se nikada ne bih odlučila da potpisujem neku izjavu ili peticiju o jeziku i jezicima, jer sam po osnovnom akademskom usavršavanju lingvista: u ovome slučaju, praksa mi je pokazala da je potpisivanje neophodno kao politički i građanski čin, pa sam tako i uradila. Reč je o Deklaraciji o zajedničkom jeziku, o kojoj ćete u hrvatskoj Wikipediji moći pročitati samo da je oštro napadnuta, i zatim dugi niz imena onih koji su je napali: dato je vrlo malo podataka o tome ko ju je inicirao i kako je nastala. Zvuči kao nedvosmislena denuncijacija. Već to bi bio dovoljan razlog, ali imala sam i svoj. Nedavno sam jedan svoj tekst priređivala za hrvatsko izdanje, odnosno kroatizirala. Kako nisam bila sigurna u nekim formulacijama, napravila sam eksperiment i pustila fragment teksta na „srpskom“ kroz Google Translate, da bih dobila prevod na „hrvatskom“. U tekstu je bilo i ime Vuka Karadžića, koje je takođe „prevedeno“ – u Dinka (Dominka) Zlatarića, velikog dubrovačkog filologa, pesnika i prevodioca. To je bio najjasniji znak da je dara prevršila meru, odnosno da je proces ideološkog kasapljenja, posle naivnog menjanja i izmišljanja termina i usiljenog nacionalizovanja jezika, došao i do druge faze, kulturnog izolacionizma. Potpisivanje Deklaracije postalo je neophodni moralni čin, kao što je jugoslovenstvo danas, po Viktoru Ivančiću, političko i moralno opredeljenje.

Kakve šanse ima Deklaracija? Sve nove države snabdele su se ne samo prodanim dušama stručnjaka i nestručnjaka za jezik, nego i nabildovanim birokratskim aparatom, propisima, i, naravno, velikim brojem ludaka spremnih da ćirilicom ili latinicom napadnu sve njihovo da bi odbranili sve naše. Ne možete nekom državnom službeniku koji platu prima na osnovu odbrane osamostaljenog jezika govoriti o nepostojećoj razlici između jezika i dijalekta, o arbitrarnom pozajmljivanju ne samo reči nego i, recimo, cele sintakse, o kreolizaciji, o pidžinizaciji, o tome, konačno, da lingvistika uslovno pripada humanističkim disciplinama ali ne podleže njihovim zakonima, čak ni formalnoj logici. Vaš slušalac sluša samo tri tona: svoju platu, svoju pokvarenost i svoj kukavičluk: vi o dijalektu, on o narodnom identitetu, potvrđenom u Ustavu i trista hiljada savršeno besmislenih zakonskih propisa. To je spoljni, okvirni dokaz da je reč isključivo o moralnom i političkom pitanju, i jedini stvarni cilj tu može biti samo rušenje ili temeljno menjanje takvih vlasti. Deklaracija o zajedničkom jeziku je dakle umiljata verzija osnovnog teksta mirne ali revolucionarne promene ne samo jednog društva. To jeste jedan od osnovnih tekstova novog jugoslovenstva.

Sa svojom liberalnom rašrafljenošću bila sam na početku procesa osamostaljivanja nacionalnih jezika, odnosno njihovog uterivanja u neudobne kaveze, spremna pre svega da se ludo zabavljam novogovorima – čitanje „rečnika razlika“ naglas bila je standardna zabava u našem malom svetu isključenih, izbeglica i trajno izbezumljenih. Setila sam se svog vraćanja u čvrste okvire lingvističkog razmišljanja kada je, nedavno, neko grubo i neznalački posegao upravo u sećanje o prijatelju koji mi je u tome pomogao – Dubravku Škiljanu. Početkom 1994. sam se našla u Americi. Ustanova koja se u Sloveniji upravo oblikovala, ISH ili Ljubljanski postdiplomski fakultet za humanistiku, nije još imala sredstva ni jasnu strukturu, ali smo se dogovarali o tome koje bismo ljude pokušali da privučemo. Prvi na koga sam pomislila bio je Dubravko Škiljan, klasičarski kolega i prijatelj od sedamdesetih godina, kada smo se sretali na klasičarskim kongresima, i urednik Latina&Graeca gde je objavljen moj prevod recepata na latinskom legendarnog rimskog kuvara Apikija. Zbog predstavljanja te knjige i mojih predavanja na njegovom odeljenju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, često smo se viđali 1989-90. Kad je rat započeo, Dubravko Škiljan, izvrstan lingvista i humanista istovremeno, nije mogao da proguta ništa od novog nacionalizma na univerzitetu, posebno ne novi jezički eksluzivizam i nužno gaženje lingvistike i njenih zakona u tome. Posledice po njega bile su predvidljive. Od svojih kolega dobila sam nalog da se javim Dubravku sa našim predlogom, jer sam ga jedina lično poznavala. Pisala sam dakle Dubravku Škiljanu iz Amerike, i dobila njegov odgovor – još uvek čuvam pismo – sa rečenicom „Izvadite me odavde“. Napravila sam prva dva verifikovana programa na ISH, antropologiju antičkih svetova i antropologiju roda, i kada sam se krajem 1995. vratila, postojali su formalni uslovi i za moje i za Dubravkovo zapošljavanje. Dubravko je predavao i na drugim, još neverifikovanim programima, ali bio je pre svega profesor na antropologiji antičkih svetova. Godinama smo zajedno sedeli u istoj sobi, imala sam priliku i da pročitam i da slušam  njegovu argumentaciju o zajedničkom jeziku; morali smo se baviti istim administrativnim glupostima, bolonjskom reformom, stalnim novim potvrđivanjem programa, propisima i dopisima, pa je razgovor bio nužna terapija da preživimo. Njegov naporni raspored – putovanje iz Zagreba i nazad, povećan broj časova kao da ga nije ometao: to je uistinu bio najplodniji period njegove karijere. Trebalo je da prođe više od deset godina da Dubravko Škiljan doživi povratak na svoj univerzitet u punoj slavi: njegov život bio je jedva malo duži.

Sklona sam tome da najviše cenim rad Dubravka Škiljana u izučavanju antike: u svetskoj akademskoj produkciji još nisam našla studije u kojima bi Aristofanovo delo bilo obrađeno sa tako produbljenim teorijskim uvidom i književnim i društvenim tumačenjem, kako su to napravili Škiljan otac, Mladen (uvodi) i sin Dubravko (prevodi i komentari). Pitanje jezika bilo je za njega rešeno. Sa svoje strane, mogla sam samo da zaključim da to pitanje uistinu više ne nudi neke velike mogućnosti lingvističke radoznalosti, ali da je politički i moralno itekako važno. I za to je Dubravko Škiljan bio spreman da žrtvuje svoju karijeru i deo svog života. Potpisnici peticije morali bi znati da su potpisali nešto što od njih može zahtevati slično.

Peščanik.net, 19.09.2017.

Srodni linkovi:

Snježana Kordić – Reagiranje na tekst Borisa Budena

Boris Buden – Padaj (jezična) silo i nepravdo!

Nenad Veličković – Kraj doba nevinosti

Sinan Gudžević – Pismo kardinalu Bozaniću

Viktor Ivančić – Kako ne biti Jugoslaven?

Viktor Ivančić – Novi Novi list

Deutsche Welle – Problemi sa Deklaracijom

Viktor Ivančić – Bilježnica Robija K.: Deklamacija o zajedničkom jeziku

Deklaracija o zajedničkom jeziku

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

TEMA – JUGOSLAVIJA

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)