Vane je za Jugoslovene bio engleski lord, a za Britance ponešto ekscentrični emigrant iz istočne Evrope koji je živeo među njima. Vane je svakako sebe video pre svega kao Jugoslovena, pošto, kako je govorio, Jugoslavija nije bila teniski klub pa da bi mogao da promeni članstvo.
Početkom 90-ih su počeli (i nisu prestali) da nas truju zaverom CIA, koja kuje podle planove o raspadu Jugoslavije. E, pa evo originala tih super tajnih spisa. Iz njih se vidi da pravi špijuni čitaju lepu književnost, vole Jugoslaviju, misle logično i zato nemaju pojma o pravim razmerama našeg ludila.
Politike sećanja u bivšoj Jugoslaviji su se usklađivale sa kulturnim monopartijskim planovima.
O nastanku i nestajanju Jugoslavije odlučivale su sile pobednice u evropskoj i svetskoj politici: sile Antante, Osovine, Saveznici i Evropska zajednica (od 1992. Unija).
Prenosimo svih deset mišljenja međunarodne arbitražne komisije, kolokvijalno nazvane Badinterova, po predsedavajućem Roberu Badinteru. Članovi komisije bili su svi predsednici ustavnih sudova država osnivača EU.
Ovo je pokušaj da se skraćeni kurs o bliskoj prošlosti što vernije i bez zlobe rekonstruiše i izrazi neutralnim rečnikom.
Da je Jugoslavija uspela da se održi, delatnost Miloševića bila bi kvalifikovana kao veleizdaja.
U misaonom eksperimentu u kojem bi pretpostavili da je SFRJ uspela da se održi, delatnost Miloševića, Jovića i Kadijevića bila bi kvalifikovana kao teško delo veleizdaje.
Mišljenja sam da Mu vaše knjige
nisu zadavale odveć velike brige
primite moja čestitanja.Imate li još kakovih pitanja?
Razmirice, svađe i teške reči koje su se redovno čule u Narodnoj skupštini u Beogradu prvih meseci 1928, kulminirale su teškim zločinom koji se dogodio 20. juna te godine.
Nakon sloma hladnog rata radikalno se menja kultura sećanja, a time i odnos prema fašizmu. Nova sadašnjica, koja otvara novu budućnost, uvek traži i novu prošlost.
Izgleda da je 2005. godine suočavanje sa bliskom prošlošću novih balkanskih država pod pritiskom izvana dobilo nove tonove.
Ispostavilo se da je nacionalizam postao primamljiva podvala dominantnih elita. Raspad Jugoslavije, ili nestanak u postojećem obliku, to nije bilo ništa novo, on se osećao i štaviše najavljivao već tokom sedamdesetih.
U jednom američkom mjestu zatrebala sam liječničke usluge. Saznavši iz kratkog razgovora da dolazim iz Evrope, lokalna liječnica naglo je živnula. – Iz Evrope?! Imam Evropu u malom prstu! Odakle? – Iz bivše Jugoslavije… – Oj, oj, oj… – zakukala je.
Kad danas govorimo o srpskim liberalima, mi govorimo o jednoj pojavi koja već i po najstrožijim kriterijumima tradicionalne istoriografije, predstavlja predmet istorije.
Upire u mene pogled pun iščekivanja. Gospođa teacher. Ja sam na redu. Da govorim o my country.
Retke su zemlje, poput naše, u kojima je “ustavna radnja” napeta kao neki kriminalistički roman, prepun raznovrsnih zavera, zločina i namerno zamršenih tragova.
Do nedavno teško je bilo odgovoriti na pitanje kada je Jugoslavija nastala. Da li 1918. kao konačno ostvarenje “vekovnog sna” balkanskih slovenskih naroda? Ili možda 1943. kako veruju pristalice AVNOJ-a?
Nikada u našoj istoriji nije toliko toga učinjeno u ime afirmisanja nacija. Istovremeno, nikada se jugoslovenske nacije nisu osećale tako ugroženima, osujećenima i obespravljenima kao danas. Gde je rešenje ovog paradoksa?
Prva Jugoslavija nastala je u Versaju, druga u Jajcu, treća na Brionima. Nastanak četvrte, u kojoj trenutno živimo, delociran je.
