Tačno dve nedelje pre početka školske godine, kada smo pomislili da neće biti ništa od „smernica“, ministarstvo prosvete ih je ipak poslalo. Hajde da se pravimo da nismo odavde, pa recimo prvo šta je dobro u tim smernicama. Onda ćemo se vratiti kući.
Dakle, u petak 18. avgusta iz ministarstva su ka školama krenula dva dokumenta pod sličnim naslovom „Smernice za organizaciju i realizaciju obrazovno-vaspitnog rada u školskoj 2023/2024 godini za osnovne škole“, odnosno za „srednje škole“. I sadržaji dokumenata su manje-više isti. Prva dobra stvar je to što se u oba (nadalje ćemo govoriti kao da je reč samo o jednom dopisu) dokumenta jasno kaže (mada dozlaboga rogobatno, ali pustimo to) da majske tragedije i njihove posledice mogu biti izazovi u novoj školskoj godini.
Zatim se (istina, uvijeno, ali nećemo ni o tome) kaže u kom smislu su to mogući „izazovi“: masovna ubistva od 3. i 4. maja i njihove posledice mogu urušiti pozitivne ljudske vrednosti kod učenika, ili ugroziti njihov razvoj, kao i odnose zasnovane na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti. Smernice su tu da pokažu kako to da se spreči. U njima se insistira na promociji pozitivnih vrednosti i humanih odnosa. U vezi sa tim onda stoje i preporuke kako da se radi u školama od 1. septembra.
U prvoj nedelji, od 4. do 8. septembra, „vrednosti“ i „odnosi“ treba da budu glavne teme na svim časovima. Daju se i (vrlo šture, ali o tome kasnije) preporuke kako da izgleda nastava na te teme: predlažu se razgovori, radionice, međupredmetna nastava, časovi bez ograničenja… Odmah treba reći, za naše škole međupredmetna nastava i časovi duži ili kraći od notornih 45 minuta praktično su revolucionarni zaokret. Treba zapamtiti, u ministarstvu ima osoba koje znaju da se može i tako raditi.
U drugoj radnoj nedelji septembra, preporuka je da se procene đaci: s kakvim predispozicijama dolaze i kakve su im mogućnosti, i to ne samo u vezi sa znanjem i učenjem. Poseban fokus je na deci u petom razredu osnovne škole i prvom razredu srednje: na njihovom prilagođavanju na novu sredinu i nešto drugačiju nastavu. Ta je preporuka odlična, tim pre što se dalje kaže da samu nastavu treba prilagoditi procenama, to jest svakom detetu ponaosob.
Treća dobra stvar su preporuke u vezi sa identitetom škole: nastavnici, đaci i roditelji/staratelji treba zajedno da razmisle o tome šta je za njih škola za koju su vezani i šta bi oni voleli da ta škola bude. To se dakle (naravno pogrešno, ali i o tome kasnije) naziva identitetom i traži se od svih da se, jednom kada se o tome dogovore, u skladu s tim i ponašaju.
Na to se nadovezuje četvrta dobra stvar: đaci se pozivaju da se uključe u đačka tela za dogovaranje i odlučivanje i tako vežbaju demokratiju (demokratiju!).
Konačno, peta dobra stvar je preporuka da škole iskorače izvan svojih zgrada i dvorišta i naprave čvrste veze sa zajednicom u kojoj rade. To da škole pokažu da su svesne svog okruženja i da s tim okruženjem redovno komuniciraju, takođe je bezmalo revolucionarni zahtev u okvirima domaćeg obrazovanja.
Da ponovimo, treba naglasiti i dobro zapamtiti da u ministarstvu ima osoba koje znaju da škole ne samo da mogu nego i treba da rade onako kako je dato u smernicama. Nažalost, smernice smo dobili u vanrednim, to jest tragičnim okolnostima i isključivo zbog tih okolnosti. Takođe, treba naglasiti da u ministarstvu ima ljudi koji znaju da tako postavljena škola, sa tim smernicama, doprinosi razvoju i jačanju „pozitivnih vrednosti“ i „odnosa zasnovanih na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti“.
Pošto u ministarstvu neko nešto ipak zna, onda greške koje se uporno prave nisu slučajne niti iz neznanja. Naprotiv, one su namerne.
1. Ministarstvo smernice pravi i šalje ih mimo bilo kakvog dogovora s prosvetnim radnicima, učenicima i roditeljima/starateljima. Od maja meseca nastavnici traže dogovor o tome kako će se dalje raditi u školama, jer su odmah bili svesni da će masovna ubistva iz temelja pomeriti ne samo prosvetni sistem nego i čitavu političku zajednicu. Pored toga što su tražili razgovor, oni su ponudili i neka rešenja – maksimalan broj đaka po odeljenju, maksimalan broj odeljenja po jednom psihologu i pedagogu, promene nekih dosadašnjih pravila u školama zarad veće bezbednosti… – na koja se niko iz ministarstva nije ni osvrnuo. Napravivši i poslavši smernice o kojima se nije razgovaralo, ministarstvo se direktno oglušilo o njihovu svrhu: izgradnju odnosa zasnovanih na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti.
2. Poslavši ih dve nedelje pre početka školske godine, ministarstvo je pokazalo da praktično nije bitno kako će ih škole primeniti. U našim školama je međupredmetna nastava u domenu nezamislivog, kao i fleksibilno trajanje školskog časa. Bez jasnog uputstva kako da se to izvede, ministarstvo ovim preporukama gura škole u haos. Stvari stoje još gore ako se vidi da je rad na vrednostima i odnosima, iz ugla ministarstva, samo dodatna aktivnost. Ostaje primarna obaveza da nastavnici realizuju propisane programe i ispune zadatke. Školska godina je i inače kratka za te programe i zadatke, a nastavnicima se smernicama praktično oduzimaju dve nedelje škole i skraćuje vreme za realizaciju programa. Uz smernice je morala ići i odluka o smanjenju programa. Ali, po običaju, ministarstvo daje rešenja kojima se dodatno uvećavaju posao i odgovornosti nastavnika. Niko u ministarstvu nije se ni najmanje potrudio da zamisli kako je uopšte moguće držati se smernica i ispunjavati redovne obaveze. Uz to, koja je svrha procena iz druge nedelje škole, ako kurikulumi i zadaci i dalje stoje kao čelični okviri za rad u školi. Toliko o poštovanju pozitivnih ljudskih vrednosti.
3. Poseban je problem što se iz smernica da zaključiti da se u našim školama inače ne podrazumeva rad na pozitivnim ljudskim vrednostima kod učenika i na odnosima zasnovanim na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti. Umesto da se prve dve nedelje izdvoje iz školske rutine i da se razvoj vrednosti i odnosa stavi samo u dodatne školske aktivnosti, sve što se daje u smernicama moralo bi važiti i u običnim okolnostima, za čitavu školsku godinu i redovnu nastavu. To bi morala biti glavna nit koja prožima kurikulume. Ovako, ostaje utisak da o pozitivnim ljudskim vrednostima kod učenika i odnosima zasnovanim na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti naše ministarstvo razmišlja samo u vezi s masovnim ubistvima.
4. Smernice s dobrim razlogom skreću pažnju na identitet škola. Ali, iz objašnjenja i uputstava izgleda da autori smernica rad na identitetu škola vide kao brendiranje na tržištu. Naravno, dobra je stvar što ovaj dokument pokazuje da su identiteti mahom arbitrarni, stvar dogovora i izbora – kako identiteti manjih kolektiva, poput škola, tako i identiteti velikih kolektiva, poput nacija. Ali, identitet se ne može svesti na jedan slogan i arbitrarno utvrđen skup vrednosti niti poistovetiti s njima. A pogotovo se ne može zahtevati od nastavnika, učenika i roditelja/staratelja da se u skladu s tim arbitrarnim dogovorima ponašaju. Trebalo je da u smernicama stoji definicija identiteta da bismo razumeli na šta se tačno misli. Identiteti su svakako arbitrarni, ali se ne mogu arbitrarno nametati, čak i kada iza njih stoji demokratski dogovor. Identitet je privrženost kolektivu koja se razvija u svakodnevnim manje ili više osmišljenim rutinama. Dobro je da se u školama nastavnici, đaci i roditelji/staratelji dogovaraju o tim rutinama, ali to ne znači da će iz njih na kraju izaći identiteti, to jest privrženosti. To je proces s neizvesnim ishodom. Bilo bi zaista revolucionarno da je ministarstvo odlučilo da se u kurikulumu istorije, na primeru dogovaranja o identitetu Srba sredinom 19. veka, pokaže kako teku identitetski procesi. Tada bi bilo lako povući analogiju i dati preporuke o školskim identitetima. Bez toga, identitetski deo smernica ostaje u vakuumu.
5. Konačno, otvaranje škole ka okruženju, to jest ka lokalnoj zajednici, može imati samo poguban učinak po realizaciju ciljeva smernica. Bilo bi pošteno da neko iz ministarstva izađe i na osnovu smernica proceni kako stojimo kao zajednica i u kojoj meri institucije i funkcioneri u zemlji poštuju pozitivne ljudske vrednosti i odnose zasnovane na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti. Ili da proceni stanje demokratije u Srbiji. U poslednjem koraku, smernice se dakle raspadaju u paramparčad.
Mada, do tog koraka se neće ni stići. Ništa što je dato u smernicama nije moguće realizovati u našim školama. Ne samo zbog toga što nema tradicije međupredmetne nastave i tematskog objedinjavanja programa, nego i zato što je okvir naših kurikuluma u toj meri krut, a pritisak (u vidu testova, matura, provera…) na nastavnicima da ih izvedu tako veliki da smernice nemaju nikakvu šansu. Siguran sam da to znaju u ministarstvu. Ali, odavno se u našem ministarstvu prosvete odustalo od smisla. Naše škole su samo kulise, privid da živimo u civilizovanoj zajednici: one služe da sakriju istinu o našem padu u varvarstvo.
Peščanik.net, 22.08.2023.
3. MAJ 2023.RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
