Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Umesto da juče ujutru ispred zgrade suda postroji specijalnu jedinicu policije, recimo onu čiji su pripadnici i pripadnice već naučili da mirno stoje iza njega, ministar policije se ovoga puta oslonio na specijalnu partijsku jedinicu, u čijem sastavu je bilo i nekoliko viđenijih stranačkih funkcionera (štrčali su gradonačelnik i gradski menadžer – provocirajući radoznalost posmatrača: otkud baš oni tu?). Iz ugla stranke na vlasti, ministar policije je time pokazao kako i on i njegova partija poštuju sud i ne žele da vrše pritisak na institucije. Za razliku od urednika i novinarke NIN-a koji baš to rade, zbog čega ih je ministar policije zapravo i tužio. Samo zlonamerni posmatrač i komentator bi rekao da je ovo još jedan u nizu primera kako stranka na vlasti ruši sistem i postavlja se iznad zakona.

Kako su urednik Milutin Ćulibrk i novinarka NIN-a Sanda Petrušić vršili pritisak? Tako što su se oslonili na izveštaj zaštitnika građana o protivpravnom rušenju kuća u Savamali i ponovili zaključke do kojih je na osnovu utvrđenih činjenica došao i sam ombudsman. Podsetimo se, u tom izveštaju stoji da policija nije odgovorila na pozive građana izloženih nasilju maskirane jedinice za rušenje i to po svemu sudeći na osnovu uputstva (naređenja?) s više instance. Pošto se mnogo nedelja posle rušenja još nije utvrdilo po čjem nalogu policija nije reagovala, novinarka NIN-a izvela je logičan zaključak da bi mogla biti (ne i da sigurno jeste) reč o najvišoj instanci, dakle o ministru lično. Zbog toga ih je ministar tužio, iz nekog razloga preskočivši ombudsmana.

Ministar je, dakle, shvatio (učitao) da ga NIN i njegova novinarka direktno optužuju da je učestvovao u zlodelu. On smatra da je tu reč o kršenju pretpostavke nevinosti, koja bi morala da važi za sve, pa tako i za njega. Ako bih sad napisao da je to vanredno glupo objašnjenje za tužbu koju je ministar policije kao privatno lice Nebojša Stefanović podneo protiv NIN-a i njegove novinarke, možda bih prošao kao Vesna Pešić, protiv koje je isto privatno lice Nebojša Stefanović, zaposleno kao ministar policije, podnelo tužbu, iz razloga manje-više sličnih razlozima za tužbu protiv NIN-a. Jer i Vesna Pešić je ovde, na Peščaniku, napisala da su objašnjenja ministra policije o tome zašto jedinice MUP-a nisu izašle na teren u noći rušenja nesuvisle i provociraju sumnju. Na šta je Stefanović odgovorio tužbom protiv Vesne Pešić i urednica Peščanika.

Zašto je glupo kada se ministar policije poziva na pretpostavku nevinosti i traži da se o rušenju u Savamali ćuti dok se ne utvrde činjenice? Pa zato što se kritika i u NIN-u i na Peščaniku tiče upravo odugovlačenja sa utvrđivanjem činjenica. Evo šta ministar u stvari kaže: NIN i Peščanik vrše pritisak na instituciju ministra policije kada zahtevaju da se utvrde činjenice, a pogotovo kada pretpostavljaju da se činjenice namerno ne utvrđuju. Time se implicira da sam ja za to kriv. Ali, za to nema činjenica, pa se time ruši ugled Nebojše Stefanovića i krši pretpostavka o njegovoj nevinosti. Sasvim zgodno: ministar policije ne utvrđuje činjenice, pa pošto činjenica nema, niko ne može da zameri Stefanoviću što se one ne utvrđuju. Jedino što se opet preskače izveštaj ombudsmana, u kome se lepo vidi da su neke činjenice ipak utvrđene.

Mogli bismo ovako u nedogled, ali nećemo. Podsetićemo da ovo nije prvi put da se ministar policije našao u vrzinom kolu vlastitih argumenata. Kada se pokazalo da je plagirao doktorat, on se pozvao na komisiju: rekao je tada da prema proceduri komisija garantuje za ispravnost njegove doktorske teze. Kada se međutim pokazalo da je komisija bila nelegitimna, a da neki njeni članovi ne znaju ni jezik na kome je teza bila napisana, ministar je mirno odgovorio – kakve to veze ima s procedurom, i gotovo da je bio u pravu. U tom kružnom mišljenju teško je napraviti pukotinu. To bi se moglo postaviti i kao „ministrov argument“: ja sam zadužen za utvrđivanje činjenica i odlučio sam da ništa ne utvrdim, što znači da vi ne možete ništa da tvrdite jer nemate činjenice; a ako se ipak usudite da tvrdite, bićete tuženi jer kršite pretpostavku nevinosti.

U tom argumentu naglasak je na tužbi, naravno. Čitav ovaj proces protiv NIN-a i novinarke Sande Petrušić, kao i tužba protiv Vesne Pešić i urednica Peščanika može se čitati isključivo kao pretnja novinarima da se uzdrže od pozivanja na odgovornost funkcionera stranke na vlasti. Pretnja je bilo i postrojavanje stranačkih akltivista ispred zgrade suda. Reč je tu o klasičnom naprednjačko-radikalskom poimanju institucija: one su dobre samo kada rade u našu korist; ako nije tako, izaći ćemo na ulicu i prisiliti ih da rade u našu korist; jer onda više nećemo morati da nosimo fantomke.

Peščanik.net, 30.11.2016.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Jedan narod, jedan fantom

Vesna Rakić-Vodinelić – Fantom pravosuđa

Dejan Ilić – Gole pretnje

Sofija Mandić – Uzbunjivanje

NIN: Vesna Pešić – intervju

Vesna Rakić-Vodinelić – Ministarska parnica

Nadežda Milenković – Uvreda nedelje

Dejan Ilić – Tužba

Vesna Pešić – Dosoljavanje

TEMA – PLAGIJATI

BEOGRAD NA VODI
PLAGIJATI

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)