Neobično mi se dopao komentar Vesne Rakić-Vodinelić Pornotropos. Moje primedbe se ne odnose ni na poruku ni na kvalitet pomenutog priloga, već samo na – u osnovi minornu – tačnost podataka. Đavo je, doduše, u detaljima.

Ništa ovde više nema veze sa istorijom, politikom, demokratijom, društvenim položajem klasa, žena, manjina. Sve ovde ima veze samo sa takozvanom politikom, koja je zapravo pornotropološka bolest. 

Radni odnos je delikatna ravnoteža dve strane koje po prirodi njihovog položaja nisu jednake. Predložene promene Zakona o radu ne poznaje takvu ravnotežu. Više nalikuju spisku lepih želja poslodavaca, koje su ispunjene preko svih realnih očekivanja.

Đilas se više brinuo o tome kako da zadrži mesto gradonačelnika nego o stranci koju je vodio. Na isti način se sada i Pajtić upinje iz petnih žila da ostane na čelu pokrajinske vlade, dok mu je obnova stranke u drugom planu.

O tome šta uče studenti državnog Pravnog fakulteta u Novom Sadu govori i činjenica da su pokrenuli peticiju za “donošenje zakona o rezervisanim zanimanjima”. To bi moglo biti oprošteno svim drugim studentima, ali ne i studentima pravnog fakulteta.

Emocija nepravde je možda najjači lepak za naciju. Ona je ta koja homogenizuje sve pojedince tim snažnim osećajem da smo mi objekt stalne istorijske nepravde – gde vi stalno nekom nešto dajete, stalno ste neshvaćeni, i na kraju najlošije prođete.

Teta je raširila ruke i rekla je: „Uopšte ne razumem ovaj svet, keve mi!“ Barba je rekao: „Pa zašto se praviš pametna kad ne razumeš, pička mu lepa materina! Ti si me naterala da zbog lične sigurnosti glumimo Hrvate!“

Svuda oko nas besne neki ratovi. Jedino nikako da nadležni objave rat komarcima koji nam prenose razne boleštine. A to bi bio jedan dobri, odbrambeni, mali rat ograničenog dejstva koji bismo mogli brzo i lako da dobijemo.

Akademik Vladimir Glišin podseća da „na državnom BU polovina redovnih profesora nema objavljen ni jedan naučni rad“. „Pa kako su onda doktorirali“, pita stari profesor.