Centralna tačka otpora reformama i evropeizaciji premestila se na zaustavljanje demilitarizacije.

Kao da je najveći Klintonov neuspeh bio u nemogućnosti da se politički multiplicira.

Politička Srbija je sebe egzaktno definisala kad se za energetski sporazum s Rusijom izjasnilo 214 poslanika, dok je za ratifikaciju SSP i Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU glasalo svega 140.

Na kraju su svi otišli na letovanje.

Osim religije, koja se nameće, odozgo, kao norma i kao osnovni činilac kolektivnog identiteta, ispostavilo se da i fudbal, dubinski i moćno, deli i zavađa ljude.

U Srbiji je, ne samo zbog ruske paradigme, pad komunizma proces koji je delimično prepušten budućnosti. Istočnoevropski primeri sugerišu da je najbolje kad to čine sami komunisti, ili socijalisti. U Srbiji su to i radikali, i narodnjaci, i sve ustanove društva, kulture i religije koje se obavijaju lažno tradicionalnim plaštom istorijske nevinosti. Ali Srbija teško uči na primerima koji bi trebalo da su jednostavni i lako dostupni.

Apsurdi koji pritiskaju političku Srbiju podvučeni su ishodom izbora koji ne dopušta jednostavna rešenja i iziskuje bolne kompromise. Ti kompromisi biće ozbiljni u onoj meri u kojoj biračko telo bude u stanju da počne da razabira sopstvene, opipljive potrebe. Trebalo bi da je i politička osnovica, uporedo sa odgovornošću elita, podložna preispitivanju, pošto se ukloni licemerje kao skrama lažne političke korektnosti. Ili o tome i dalje ćutati.

Danas na najvećem delu bivšeg jugoslovenskog prostora pojmovi Evrope i evropskih integracija deluju prazno i nedostižno. Prilike u zemlji i regionu su ponovo poziv na uzbunu. Etnička nepomirljivost, kulturne provalije, stvarne i izmišljene, i koruptivna, kriminogena politika doveli su Makedoniju, Kosovo i Bosnu, možda i Crnu Goru, na rubove dezintegracije.

Sistemski zločin koji se ne priznaje nego, naprotiv, revitalizuje, postaje smrt koja odbija da umre i zauvek pripadne prošlosti. To je jedno od objašnjenja koja su nahrupila, ili onih koje predstoje, o neuspehu pokušaja da se floskulama, i onima dobronamernima, o manjem zlu i izvesnosti pročišćenja amnestira uloga srpskih socijalista u nasilnom rasturanju druge Jugoslavije, ratnim zločinima i kulturnom genocidu. 

Umoran sam. Ostao sam bez ideja. Proteklih dana razmišljao sam i pisao o svemu, osim o gadostima kojima je prožeta politička Srbija, „ova odvratna zemlja“ (Svetlana Lukić), mada put do dobrog raspoloženja, do optimizma, ne vodi pravo u političku budućnost, koja se ne može zaobići, kao metafizika ovdašnje opšte sudbine koju svi dele, i kojoj se ne može izmaći.