Gosti: novinar Teofil Pančić, Bojan Bajić iz Naše stranke, teatrolog Ivan Medenica, pisci Bora Ćosić i Radomir Konstatinović
Domaćice: Svetlana Lukić i Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: U nastavku emisije govoriće pozorišni kritičar i teatrolog Ivan Medenica. Ivan Medenica takođe na Fakultetu dramskih umetnosti predaje predmet Istorija svetske drame i pozorišta

Ivan Medenica: Pridruživanje Evropskoj uniji je, kako smo to govorili ranije, revolucija koja teče, to je zapravo jedan proces koji nema svoju finalizaciju. Ja sam sada na Fakultetu dramskih umetnosti, gde radim, izašao iz procesa pridruživanja Evropi na akademskom nivou, dakle, sređivali smo materijale za akdreditaciju Fakulteta po bolonjskom procesu. Iz tog malog iskustva sam shvatio da ni prelazak na bolonjski sistem nije proces koji se može finalizovati, dovršiti, da je i on trajno stanje, kao što je trajno stanje i pridruživanje cele zemlje EU i njenim standardima. Mislim da se u poslednjem periodu zapravo pokazalo da mi kao građani očigledno nismo bili dovoljno informisani, svesno ili ne, šta su sve zahtevi koji se postavljaju pred ovu zemlju za ulazak u EU. Ta cela priča se svodila na to da li ćemo da završimo saradnju sa Haškim tribunalom, da li ćemo da pohapsimo preostale optužene za ratne zločine. Čini mi se da tu sada postoji izvestan pomak, boljitak, da je stvorena neka vrsta političkog konsenzusa da saradnju sa Hagom treba završiti, ali ono što je suštinski problem jeste da je Hag samo jedan od uslova. Nije stvar u tome da Evropa nama stalno ispostavlja neke nove uslove, da smo mi na nekom kratkom lancu koji se polako popušta ili zateže, nego da taj set zahteva postoji sve vreme. Ili naša politička elita toga nije bila svesna, ili je oni, iz ovog ili onog razloga, nisu delili sa građanima, ili mi nismo bili dovoljno informisani o tome. Zato je u poslednjih nekoliko nedelja i meseci sve više priče o nekim možda i značajnijim, suštinskim zahtevima i uslovima za ulazak u EU – jer ovo što u vezi sa Hagom treba da ispunimo su vrlo ekskluzivni zahtevi koje je samo Srbija morala da ispuni, samo je Srbija ratovala i ima nasleđe ratnih zločina – a drugo su zahtevi koje su sve zemlje koje su ulazile u EU morale da ispune.

A to su zaista neke suštinske stvari, i mene to kao građanina veoma, veoma interesuje, jer živimo u zemlji gde je bliskost sa vlašću očigledno vrlo bitan faktor životnog standarda. Znači, da se eufemistički izrazim, korupcija je, da ne otkrivamo toplu vodu, apsolutno u svim segmentima društva i zapravo imate koncept političke elite koji je koncept lične koristi. Poslednjih nedelja i meseci već imamo neke izjave predsednika države i drugih zvaničnika koje sugerišu mogućnost preispitivanja našeg evropskog puta ili bar relativizovanja određenih aspekata – da li su sad baš rokovi prioritet, da li je nama važno da što pre uđemo u Evropu ili što kvalitetnije... Ne vidim zašto bi se to postavilo kao alternativa, treba da uđemo i što pre i što kvalitetnije. E, sad, šta to znači? Da li to znači da je naša politička elita shvatila realnost, shvatila nešto što pre nije znala? Onda je odgovorna što nije znala. To je jedan princip grčke tragedije, da ne ulazim sad u moju struku, ali junak je kriv zato što je nešto uradio iz neznanja. Znači, oni su odgovorni ukoliko to nisu znali, a teško je poverovati da nisu znali. O čemu se tu sad zapravo radi, da li njima možda ne odgovaraju ti suštinski uslovi sa kojima ova država treba da se suoči, da li njima ne odgovara borba protiv korupcije, pa se sad pravi neka izlazna strategija? Činjenica je, s druge strane, da se i EU menja i da se možda ne iznose novi zahtevi, ali na neki način uvode novi kriterijumi, zaoštravaju postojeći kriterijumi, što je sasvim normalna stvar. I opet treba biti paranoičan, čemu smo mi skloni, pa u tome videti neku zaveru protiv nas. Nije to nikakva zavera, EU je pred brojnim izazovima, od međunarodne finansijske ekonomske krize do sudbine Lisabonskog sporazuma i do očigledno lošeg iskustva koje imaju sa Bugarskom i Rumunijom, sa zemljama koje su primljene u poslednjem turnusu i očigledno malo pre vremena. Ti si mi rekla, nisam znao za to, da je Rumunija kažnjena, udarena po džepu, da neće dobiti određene donacije jer nije ispunila određene uslove baš u pogledu borbe protiv korupcije. Dakle, njima nisu potrebne nova Rumunija i Bugarska, nego će ako budu primali naredni paket, a to je zapadni Balkan, bogami da traže zadovoljavanje svih kriterijuma. I to je sasvim normalno, ne znam zbog čega bismo mi to shvatali kao nešto što je udar na nas. Sa svakom novom generacijom studenata ja menjam kriterijume u skladu sa iskustvom koje sam imao sa prethodnom generacijom, podižem kriterijume, zaoštravam, ublažavam ukoliko je iskustvo sa prethodnom generacijom bilo pozitivno i tako dalje. Na to moramo da budemo spremni.

Znamo da je trebalo do Nove godine da se usvoji određeni set zakona koji nas približavaju EU, mislim da se čak pominjao neki broj od 50 zakona i tu jako kasnimo. I onda se kaže da se kasni zbog opstrukcije opozicije u parlamentu. Sećam se kad je ta priča počela, negde početkom jeseni ili krajem leta, kada je konačno parlament završio sa svojim godišnjim odmorima, tada je da li predsednica parlamenta ili neko drugi najavio da će do januara meseca biti izglasane promene poslovnika. Zašto do januara meseca? Dakle, to je trebalo uraditi po apsolutno hitnom postupku, kao što je ono Putin po hitnom postupku za tri nedelje promenio Ustav Rusije. Pa, ako je Putin mogao kroz, pretpostavljam, nekakvu demokratsku proceduru da promeni Ustav Rusije, e pa onda je i naš parlament mogao po hitnom postupku do početka oktobra meseca. Nije problem u opoziciji koja opstruira, nego u vladajućoj većini što to nije postavila kao prioritet. Kao laik mogu da sagledam kakav je red poteza i šta su prioriteti. Je li nam prioritet da do Nove godine usvojimo 50 zakona da bismo stvorili preduslove za preduslove ulaska u EU? Da li nam opozicija to onemogućava? Da li nam promena poslovnika omogućava da onemogućimo opoziciju u opstrukciji? Dakle, promena poslovnika po hitnom postupku. Kažem, meni je kao laiku u septembru mesecu bila neverovatna izjava da mora da se čeka januar da bi se promenio poslovnik. Ili neko to ne želi ili su, brate, nesposobni. Jer mi kao građani možemo da vidimo kako bi taj red poteza trebalo da izgleda, a oni čekaju kraj godine, pa će da se češu jer, eto, bože moj, nismo usvojili toliko zakona, a trebalo je.

Opet se vraćamo, čini mi se, na isto – da je ta priča o saradnji sa Haškim sudom zapravo jedno dobro demagoško polje, ili demagoško sredstvo, da se ne suočavamo sa onim još bitnijim, suštinskim uslovima. Ovo je, kako bih vam rekao, kao neki preduslov, poput onoga: neću da pustim dete za sto ako ne opere ruke, a onda se zna i kako za stolom treba da se ponaša, kako da drži escajg, kako da kaže „hvala lepo“, „molim“, „možete li mi dodati“ i tako dalje. Dakle, ceo ritual obedovanja podrazumeva određeni set normi gde je pranje ruku samo evidentan preduslov. E, sada, mi ili toga nismo svesni ili smo, što je vrlo tipično za nas, šibicari – pošto smo u pogledu pranja ruku ipak pokazali neki napredak, oprali smo levu šaku, ali desna nam je još uvek prljava, pa se onda hvalimo tom levom šakom, zanemarujući činjenicu da desnu još nismo oprali, ali dobro, to je samo pitanje vremena. Zašto to baš toliko traje to niko ne može da nam objasni, ali se na tome insistira, a potpuno se zanemaruju svi oni lepi maniri koje treba da pokažeš tokom samoga obeda.

Tu se postavljaju još dva pitanja. Prvo, zašto je i dalje toliki problem hapšenja Ratka Mladića, a drugo, zašto se taj ceo proces ne sagledava mnogo šire i zašto se jasno i glasno ne kaže da je to samo mali uslov, podrazumevajući uslov, da bi smo uopšte o suštinskim uslovima počeli da razgovaramo. To je metafora koja nas prati već godinama, da je ovo opet neki period Vajnmarske republike i da su mogući rikošeti, zaokreti. Znači, u ovoj situaciji kada svi, kao, složno guramo tu evropsku priču, ili bar mejnstrim i glavnica naše političke elite, Koštuničina opcija deluje gotovo simpatično u svojoj potpunoj apartnosti, ekskluzivnosti. Oni su tako neki pankeri srpske političke scene. Koliko god im ta razbarušenost bila imanentna, ja mislim da je neka rekompozicija političke scene na antievropskim osnovama sasvim moguća. Tako da je situacija dosta delikatna, jer nisam siguran da je ovo društvo autentično želi. Čak više ni ne govorimo o političkim elitama, nego o društvu u celini, da li ono prepoznaje koje su tekovine kojima se teži? I jednostavno, da li će nas kad uđemo u Evropsku uniju kao rikošet lupiti to što nema svinjokolja, i što se, eto, uništava divna srpska tradicija, pa ne možemo prasiće, gude male, da koljemo i u gepeku prodajemo na Kalenić pijaci. I mislim, umesto da nam se kaže „ljudi, ali time se postižu određeni higijenski uslovi“ i druge pozitivne stvari koje uz to idu – ne, ne, ne, time se uništava naša tradicija! Pa, mislim, možda za 90% ljudi tradicija jeste klanje prasića i njihovo držanje u gepeku, moja nije. I ja bih mnogo voleo da moje društvo i moja zemlja živi u onom kontekstu u kojem to nije tradicija.

Potpuno je neverovatno do koje mere je naša vizura lokalna, provincijalna. Uvek dajem primer izbora u Americi, kako su oni medijski praćeni kod nas. Stalno je bilo tih komentara, analiza, da li nam je bolje da to bude Mekejn ili nam je bolje da bude Obama. Naravno, to ima svoju predistoriju – dok su još bili Obama i Klinton u igri, o njoj se, naravno, govorilo sve najstrašnije. Mekejn je desničar, nadovezuje se na politiku Bušovu, Buš je priznao Kosovo i uradio nam sve ovo što nam je uradio, ali Klinton nas je bombardovao, i zato, dakle, Hilari nikako ne sme da postane predsednica, a Bajden mi je krojio politiku u Bosni i direktno je odgovoran za bombardovanje Srba u Bosni. Znači, sve se sagledava iz nekih užasno uskih vizura, a niko ne kaže šta će za svetsku politiku da znači pobeda jednog, odnosno drugog kandidata. Jovan Ćirilov je pre neki dan imao jedan vrlo simpatičan i tačan komentar u svojoj kolumni u Blicu, gde je rekao: pa, meni je važno šta će svetu doneti pobeda Baraka Obame, a onda se nadam, podrazumevam, da će pre ili kasnije od toga imati korist i srpsko društvo. To je i moja logika, ja sam siguran da će ono bude bolje svetu biti bolje i mojoj zemlji i društvu u kome ja živim. Ali ne, kod nas vlada ona čaršijska svest, to je ono – a znamo mi njegovu strinu! Onda je odjedanput Manuel šef kabineta, jeste vi znali ikad, jesmo mi znali nekad ko je šef kabineta američkog predsednika? Nikad, dok se sad nije ispostavilo da je šef kabineta iz srpskog kokusa ili već, nije kokus, ne znam koja je tačno ta smešna reč. I sad se raspisaše o njemu, sve smo saznali – iz kakve je porodice, sećam se da je neka mešana jevrejska, kad je prvi put bio u Izraelu, ili nije bio u Izraelu, ko mu je žena, da li je verujuća Jevrejka ili nije itd. A evo sad, kad je Hilari promovisana u državnog sekretara, više ni Manuel ni srpski kokus ne mogu da nam pomognu i svi u čaršiji, naravno, tužno kažu: eto, ništa se neće promeniti, sve će biti po starom. To je do te mere šibicarski, provincijalni, palanački pogled na svet da zaista nemam reči. Možda to delimično može da se objasni činjenicom da smo mi dosta izolovani od nekih tokova, da nam nedostaju informacije, ali opet, postoji taj internet, ko hoće može da se informiše. Pitanje informisanosti je ipak lično pitanje.

Kad posmatrate i ovu divnu decu koja odlaze u svet na neke ekskurzije kao najbolji studenti i kao studenti generacije, što je lepo što se omogućava, meni je užasno tužno i boli me kad se ozareni vrate i kažu: jao, kako je tamo divno, pa znate, ne sme da se pljuje na ulici. Oni percipiraju na tom nekom najbazičnijem nivou, zaista kao neka mala zajednica iz divljine koja nije imala mogućnosti komunikacije sa svetom, a mi koji smo ipak iz nekih starijih generacija ne znamo kako da reagujemo na to. Ali treba biti optimističan, konzumiranjem se stiču navike, o tome smo sigurno već pričali ti i ja. Znači, što više putovanja to ćeš manje biti frustriran i imati problem akomodacije. Treba jesti kavijar da bi čovek zavoleo kavijar, jer ako ti stave čvarke i kavijar verovatno ćeš prvo reći „daj čvarke, znam šta je“, a posle desetog konzumiranja kavijara možda će neko reći „ovo je prava stvar“. Lično nemam ništa protiv čvaraka, da se razumemo, samo je metafora u pitanju.

E, ali tu se onda vraćamo na ono početno pitanje i zatvaramo krug – da li će politička elita omogućiti ovom društvu da dođemo u situaciju da nema šengenskih viza, da se može redovnije putovati i da se samim tim stiču određene kulturne potrebe koje smo ili izgubili ili čak, nažalost, nikad nismo imali mogućnost ni da ih steknemo. Upravo tu, iz tog razloga, se javlja stravično veliki generacijski jaz. Ja imam trideset i neku godinu i sličniji sistem vrednosti, ovo sad nije nikakva stilska figura, sa ljudima od osamdeset nego sa ljudima od dvadeset. Ja čak mogu i da markiram koje su to generacije, to su godišta negde od 1981-82, do 1991-92, dakle pre svega ljudi rođeni osamdesetih godina. Čini mi se da se posle 5. oktobra ipak malo poboljšavaju i osnovna i srednja škola, i da su kod ove najmlađe generacije klinaca koje sada imaju oko 10-12 godina problemi već manji, da se vidi neki boljitak. Kad oni budu došli na fakultet, to će biti druga priča. Znači, to se bukvalno može generacijski omeđiti.

Naravno, ovo su sve sada generalizacije, ja sam najsrećniji kada vidim da u tim žrtvovanim generacijama imate neke ljude koji su svojim vlastitim naporom, radom na sebi, informacijama koje su sticali putem interneta ili na neki drugi način uspeli da sebe formiraju kao građane sveta i izgrade takav sistem vrednosti, iako možda nikad nisu imali mogućnost da pređu granicu. Ti mladi ljudi od 20 godina koji nisu nikad putovali u inostranstvo, a uspeli su sami ili uz pomoć porodice više nego uz pomoć školskog sistema da se tako formiraju, su moji pravi heroji, junaci, imaju moje najdublje poštovanje, ne samo u školi, na fakultetu, nego i u svakodnevnom životu.

Moj urednik iz Vremena, Nebojša Grujičić, kaže: kao što se dobra kuća ceni po tome u kakvom je stanju kupatilo, tako se, po njemu, a ja se tu potpuno slažem, vlada ceni po tome u kakvom je stanju Ministarstvo za kulturu. Ona vlada koja bude shvatila značaj tog sektora, to je vlada koja strateški razmišlja o boljitku ovog društva. Naravno, ne samo kultura, nego i kultura i prosveta, i nauka, sve to što, hajde da kažemo, spada u društvenu nadgradnju – ali nije to nikakva nadgradnja, to je baza. Tu onda nailazite na nervozu u Demokratskoj stranci kod ljudi koji su bliski toj opciji, oni kažu: pa dobro, pa to ćemo u hodu, čekaj malo, važna su sad ova druga pitanja, ekonomska politika i tako dalje. Apsolutno ne vidim u političkoj eliti oličenoj u Demokratskoj stranci svest o strateškom značaju rada na tom društvenom sektoru, na svemu što znači obrazovanje. To se uostalom vidi i po samoj političkoj eliti koja ne pravi razliku među emisijama u kojim treba da se pojavljuje, na kojim medijima treba a na kojima ne treba da se pojavljuje, na kojoj vrsti kulturnih ili pseudokulturnih društvenih događaja. Vi imate koketeriju između estrade i politike, dakle, očigledno da oni tu nemaju jasnu sliku ili ih to do te mere ne interesuje, ili će, ako će im to doneti popularnost kod najširih narodnih masa, sedeti u istoj emisiji sa nekim pevaljkama i zapevati, i pričati o takozvanim VIP-temama – a srpska VIP-scena, to je zaista bogu plakati, to je strašno.

Ovo što ću sada reći je, molim vas, metafora, niko ne može sudski da me goni zbog toga, znači, naglašavam da je stilska figura u pitanju – Željku Mitroviću, Lepoj Breni i, kako se zove, gospođi Ražnatović, njima je mesto u nekom kulturnom Hagu, to je nešto što je uspostavilo određeni sistem vrednosti u ovom društvu, hteli mi to da priznamo ili ne. To je nešto po čemu se meri uspešnost, to je nešto što mladim ljudima stvara uzore, modele za identifikaciju i tako dalje. To uopšte nisu naivne stvari, nije kriv samo Pink, Grand parada ili kako se zove taj projekat Lepe Brene, tu ima podjednaku odgovornost i B92 sa raznim reality show programima... Znaš šta su ti reality show programi? Pa to je mogućnost da anonimni ljudi od svoje gluposti i prostaštva naprave nešto što će privlačiti najširu moguću pažnju, oni postaju popularni upravo na osnovu svog stravičnog prostaštva, stravičnog neznanja. U jednoj situaciji gde politička elita to ne vidi kao problem i smatra čak da sama može i treba da se pojavljuje u takvim kontekstima, to znači, naravno, da tu nema ni trunčice svesti o značaju svega što smo gore pobrojali, svega što zapravo nije nikakva nadgradnja, a to je suština problema.

Tu se vraćamo na ono pitanje da li je ovo društvo zrelo za prihvatanje evropskih vrednosti, da li ono ima autentičnu potrebu za evropskim vrednostima, jer se u Evropi ipak zna šta je neka elitna kultura, nešto što pozicionira određeno društvo, što ga formira, a šta su tako neki popularni ekscesi za šire narodne mase, ili čak možda i nisu ekscesi, ali jesu neka alternativna kultura. Ta svest kod nas još ne postoji. Evo, ja sam danas radio sa studentima dramu Lorencaćo Alfreda de Misea, iz doba francuskog romantizma. Sjajna, komplikovana, složena drama koja igra u Firenci u doba Medičijevih, čija je poenta u tome da kada se ubije tiranin, kao što je to Lorencaćo uradio da bi stvorio mogućnost za političku promenu, za slobodu, uspostavljanje republike, u gradu nema nikoga ko će tu šansu iskoristiti. Lorencaćo je toga bio svestan, i zato je kao Hamlet odugovlačio, oklevao. Ispostavlja se i da je Firenca toliko korumpirana, do bebe u kolevci, da zapravo nije ni zaslužila da bude oslobođena i nije zaslužila iskupljenje. Neću da pravim baš stoprocentnu paralelu, ali mi se čini da se postavlja pitanje da li je srpsko društvo zaslužilo Evropu, čak i ukoliko se stvore svi mogući politički preduslovi. Ali, ovo je vrlo radikalan stav, ja ipak mislim da srpsko društvo jeste zaslužilo Evropu, ali da tu postoji mnogo izazova.

Svetlana Lukić: U Beograd je sinoć stigao poznati pisac Bora Ćosić, koji već dvadeset godina živi u Berlinu. Večeras u 19 sati on će predstaviti svoju novu knjigu Konzul u Beogradu u galeriji Artget na Trgu Republike. Zamolile smo gospodina Ćosića da nam pročita nekoliko odlomaka iz svoje nove knjige. Prepoznaćete Milorada Vučelića, Milovana Danojlića i Borislava Mihajlovića Mihiza.

Bora Ćosić: Nikada nisam radio u diplomatiji, prema tome, nisam u stanju da pišem neke nove Embahade, pa ipak, kako već dugo živim izvan zemlje, o svojoj bivšoj domovini razmišljam kao o udaljenom kraju gde sam službovao dosta dugo, a opet, kako ispada, za tu zemlju ostao sam stranac. Ovo su, dakle, moja sećanja, uspomene jednog stranca koji je u sopstvenoj zemlji boravio kao tuđinac. Otuda lica koja će se ovde pojaviti, iako stvarna, mogu delovati kao lutke u panoptikumu i kao marionete jednog teatra davnih događaja u Evropi. Kao kada ostareli diplomat reprodukuje svoje susrete s kojekakvim junacima povijesti dejstvujućim licima jedne istorijske komedije. Većinom, su ovi ljudi mrtvi, ostali, koliko ih još je na životu, mene mrtvacem smatraju. Tako počinje moja hronika, moje Embahade običnog sveta, beogradskog u godinama između 1937. i završne sezone moga života onde, na početku raspada carevine Jugoslavije, socijalističke, početkom devedesetih.

Ručao sam onda jednom u nekoj letnjoj kafanskoj bašti s dva ili tri novinara. Bio je tamo i književnik koji je napisao razobličujuću dramsku igru Hrvatski Faust. Među nama sedeo je takođe čovek iz novina, naoko veoma otvorenih i svakako evropskih pogleda, ali to kako je savladavao on svoj komad prasetine, kako su mu uz britke parole o napretku naše balkanske nahije ispadali komadići mesa iz usta, kako se uopšte razbacivao svojim ždranjem, kao da proždire sve oko sebe, bilo je to za zapamtiti i uzeti u račun kao gorku opomenu. Jer, samo koju godinu kasnije stao je on na čelo propagandne mašine novog srpskog režima, postao je on jedan od najžešćih ratnih huškača, doglavnik krvavog diktatora koji je uništio zemlju i grad u kome mu je konzulstvo proticalo. Prateći, dakle, pomno kako neko u vašem prisustvu postupa kod jela odvojite ono što otpada na loše navike, nedovoljno vaspitanje i izostanak kućnih uputa, takođe, veoma često u ovim krajevima, pa obratite pažnju na hranjenje koje pojedina osoba preduzima, odajući ovom ionako neizbežno zverskom radnjom zatomljene i opasne virtuelne namisli. Čuvajte se ljudi kojima ispada hrana iz usta u onom zanosu govorenja koje nije tek nevino brbljanje, jer ovaj je budući Gebels Miloševića već onda, za stolom uglavnom pristojnih ljudi, već tada govorio sa tribine jedne brahijalne sile koja će poslati tenkove na vlastitu zemlju i na sopstvene stanovnike. Postoji verovatno u svih naroda takvih osoba spremnih da pojedu svoju okolinu zarad nekog sopstvenog probitka i nekih ličnih strasti, mahom prilično niskih. Pa, uz to urlanje u prilog vlastitoj naciji sopstvenom vođi i tako dalje, uvek stoji i ona sasvim lična pogodnost te očevidne prostitucije. Uz ovo služenje zlu i tamnim silama politike uvek je moguće domoći se svojih revolvera, svojih telohranitelja, svojih automobila i jednog, naravno, apartmana u hotelu Mažestik za potrebe svakodnevnog Erosa. Drugo je pitanje koje su to device bile spremne da u taj magbetski krevet uđu kao u toplu kupku, zar nije i cela populacija moje tadašnje domaje bila polegla pred Erosom sasvim skromnog bankarskog činovnika kome se pričinilo da je na putu napoleonovskom. A moj je poznanik bio lep čovek, silan u svojoj muškosti, pa kako su stvari u toj regiji emocionalno-erotskoj ionako nejasne, možda nije ni čudo da se moć, novac i lepa muškost otkrivala kao izlaz za žensko biće iz jednog grada što je ionako izgubio svoju glavu i svoju dušu.

Ceo taj kasni period pokriva jedna prepiska koju sam vodio sa pesnikom nastanjenim u Francuskoj. To je onaj isti bosjak koji je došao u moj studentski sobičak rešen da u prestonici piše pesme, a da živi prodajući novine na glavnoj ulici. Načinio je on ogroman skok od šumadijskog seljačeta do građanina Evrope, znalca više jezika, prevodioca i pesnika dostatne snage, pa je držeći nekakvu lekturu u provincijskom provansalskom gradu pisao odande zanimljive opaske o tome kako je živeo, a da zapravo tim životom nije nikad bio zadovoljan. Kao da je cela njegova anabaza bila nešto krivo. Ovo je inače redak slučaj u Srba da se pitaju da li to što su postigli i što imaju zaslužili su. To kao upit dolazi u glavu samo onima čistih moralnih računa, a istovremeno neurotičarima koji nisu načisto šta sa vlastitim životom počiniti. U tome bilo je silne zanimljivosti, jer taj moj nekada dragi sabrat umeo je da iz svoje prirodne šumadijske seljačke nutrine izrudari toliko mudrosti, toliko čistih, umnih i intelektualnih nijansi, jedino što u svim svojim naumima književnim i životnim pokazivao je mnogo stegnutosti, a malo smisla za užitak. Pa je u njemu od godine na godinu bujao nekakav duh što ga je poznati kritičar predvideo, da će taj poet završiti u verskoj bigotnosti. Nažalost, ovo se nije okončalo samo time što je sagradio crkvu u rodnom selu, nego što ga je zahvatila takva nacionalna euforija koja ne bira pametne ili glupe, pa su joj svi na nesreću izloženi kao u bilo kojoj epidemiji. Onda je moja dugogodišnja briga oko njegovog rada i njegovog života, moje opaske, recimo saveti i predlozi da ne bi trebalo ono što misli da bi trebalo, sve to polako je jenjavalo. Napokon sam izgubio volju da prepisku nastavim. I dalje sećajući se onog mudrog kritičara, konzervativnog, ali tako pronicljivog koji je mome pesniku predviđao da će završiti u manastiru, jer taj čovek boraveći dalje u Francuskoj boravi zapravo u isposničkoj ćeliji svoje uskosti. Zato mi je danas više stalo da ovom ingenioznom kritičaru zabeležim neku vrstu nekrologa, jer ga već davno nema. Da je o Borislavu Mihajloviću reč svako će se dosetiti, jer nije bilo visprenijeg, drskijeg i nepotkupljivijeg sudije u poslovima književnim od njega, uza svu njegovu dugotrajnu zaslepljenost nacijom, verom, Bogom. Bio je sin prote iz Iriga, bigotan i recimo patrijarhalan, jer ga je pametna supruga morala dvoriti tako da je ručavao mahom u krevetu, a u isti mah bio je vojvođanski bećar, kockar i još ponešto, zato što je i njegova rečenica uz svu briljanciju bila razuzdana kao i on sam. Mihiz, kako bilo je njegovo popularno ime, zapravo je bio jedan duh renesansni samo na način zemlje Panonije. A kako je u toj regiji melanholija toliko česta, pa je i indeks samoubistava u tih ljudi nesravnjivo najviši u Evropi, on je zapravo učinio to isto. Dugo vremena zastupajući nacionalne interese, pa čak i onog sumanutog diktatora koji je te interese prenaduvao do zločina, Mihiz je u jedan mah razumeo da je ušao u krivu ulicu, te je u nekoj sasvim antičkoj epitimiji okrenuo se prema zidu prestajući da prima prijatelje, da uzima hranu i tako skapao skoro martirski, ne dočekavši kraj one vlasti što ga je zapravo uklonila sa sveta. Dogodilo se, dakle, da stvarni prvosveštenik srpskog nacionalizma bude prognan od sebe sama u onaj manastir iz kojeg nije bilo povratka. Pa mi se čini da se cela tragična povest ove zastranjenosti nije okončala propašću na mnogobrojnim bojnim poljima, pa čak ni u onoj zatvorskoj ćeliji Den Haga gde je preminuo diktator, nego je ova ideja, ma kako vampirski ponovljiva tu i tamo, preminula u kući na trgu što se dugo zvao po Marksu i Engelsu, jer tu je Mihiz živeo godinama, i onde sam ga mnogo puta slušao u nekad čuveno zanimljivim razgovorima. Čak i kada je više decenija zastupao meni strane zamisli, njega je ipak imalo razloga slušati kao malo koga.

Stojim onda u poslednjoj sceni moje službe na jednoj ulici Beograda dok na njoj izbezumljene polugospođe i razigrana mladež, a zapravo jedini postojeći građani toga grada, bacaju cveće po tenkovima koji su krenuli na Vukovar. To beše lepi grad na Dunavu, varoš naše skupne zemlje, samo što u njemu pretežno živeli su oni donekle različiti ljudi, Hrvati. Tako se provodilo krvoproliće jedne vojske spram vlastite zemlje, a time bila su potpisana i konačna pisma o mome otpustu, moj lični dokument o ostavci. Pa onda ta svetina na onom bregu dedinjskom ispraća zapravo i mene nekuda, samo o tome ne zna ništa, jer koferi koje pakujem tiču se mene samo, a ne nekakvog događaja opšteg. To je jedno lično putešestvije bez povratka i ništa više. Kao da sam imao predati svoju demisiju u nekom nadleštvu, a kada sam se onde pojavio više nije bilo nikog, ni činovnika, ni spisa, ni ičeg drugog do nešto polomljenog nameštaja jednog bivšeg života. Pa, u tom opštem rasulu samo sam se imao povući neopaženo iz one zgrade koja je činila pedeset pet godina mog života.

Svetlana Lukić: Pre jedanaest godina Bora Ćosić je ,posle velike pauze, posetio Beograd neposredno posle završetka velikih demonstracija 1996-97. godine na koje smo bili toliko ponosni. Čućete kako nas je gospodin Ćosić tada grdio i šta mu je rekao njegov prijatelj Radomir Konstantinović. U ledenoj sali bioskopa Rex srela su se dva emigranta, jedan pravi i jedan unutrašnji. Boru Ćosića smo jedva nagovorili da doputuje na promociju sopstvenih knjiga, a pristao je samo zato što je na njoj, samo zbog njega, progovorio Rade Konstantinović čiji zavet ćutanja pred srpskom javnošću traje od te večeri do danas.

Bora Ćosić: Ova odluka da se ne živi na mestu sramote i mestu zločina, jer ovde je zločin zakuvan, nije nikakav imperativ za sve. Ovaj narod ovde mora da čini nešto da bi pokazao svoj otpor. Nešto od toga se zbilo ova tri meseca dok su ovi ljudi bili na mrazu, samo je to nažalost bilo jalovo, niko se nikad nije setio da kaže: mi ovo činimo ne zato da poboljšamo svoj život i ne znam šta, nego zato da se iskupimo. Mi se sad tu smrzavamo kao što je Vili Brant klekao pred jevrejskim spomenikom, to je osnovni razlog zbog čega je ceo taj bunt propao.

Radomir Konstantinović: Divno je, i tužno je, i strašno je što se sada ti i ja srećemo posle šest godina neviđenja, šest godina tvoga, ali i moga stranstvovanja, šest godina nacionalističko-rasističkog divljanja ovom zemljom. Divno je, i tužno je, i strašno je, dakle, što se srećemo ovde u ulici Jevrejskoj. Ovde je moja zemlja koju da napustim nikad neću, moja zemlja, Papo Haim, Darvaš Šandor, Kapelan Jakov, sedeo je sa mnom u klupi u III razredu gimnazije, Koen Hajm, nosio naočare sa zlatnim okvirom, Holender Josif, Rubenović Jakov, Džeki, debeli Džeki, dozvoljavao je da ga tapšemo po trbuhu i smejao se u to vreme i sav se tresao, i to je bio veličanstven prizor. I Baruh Isak, Imeju Hashajin, Pinto Isak, Sabo Josif, Tuvi Solomon, Hiršl Martin i najzad Albahari Avram. Njih trinaestorica pobijenih trinaestogodišnjaka, a bilo nas je u razredu ako se ne varam trideset dvoje. Nisu ova deca bila, ona JESU između ostalog i zato što ja jesam, ja sam sad sva ta deca. Tvoj tekst o Dekartovoj smrti koji pisao si u Berlinu, a koji pročitao sam jedne noći u mojoj opusteloj kući u ogromnom uzbuđenju, za mene jeste pre i posle svega ruka prijateljstva pružena preko provalije od šest godina, koje godine strahote i poniženja bile su za mene šest vekova. Posle svega što se ovde dogodilo i pred onim što će, bojim se, tek da nam se dogodi, imperativ prijateljstva jeste jedini naš kategorički imperativ. Deco moja, dajte ruke, držaćemo se za ruke protiv ovoga zla. Nismo sami, mi smo zajedno, Papo Haim, Darvaš Šandor, Kapelan Jakov, Koen Haim, Holender Josif, Rubenović Jakov, Baruh Isak, Imeju Hashajin, Pinto Isak, Sabo Josif, Tuvi Solomon, Hiršl Martin, Albahari Avram, Bora Ćosić, Rade Konstantinović.

Svetlana Lukić: Svetlana Lukić i Svetlana Vuković vas pozdravljaju, doviđenja.

►Biomasa - I deo (Teofil Pančić, Bojan Bajić)