Na nivou: ovo je najgori dan u mom životu, niko mi nije došao na rođiš – predsednik države i premijerka su jednoglasno proglasili da „Srbija nikad nije bila u težoj situaciji“. Šta se desilo?

Za razliku od Tima Sebastijana koji je premijerku propitao o problematičnim temama poput Kosova, Srebrenice i slobode medija u Srbiji, CNN-ov novinar Farid Zakarija odlučio se za znatno nežniji pristup…

Naravno, dobila sam ga – majestetično PISMO autokrate ovdašnjeg penzionerima Srbije. Poput brojnih drugih kolega penzionerki i penzionera, osetih potrebu za besnom reakcijom. Šta bih napisala?

„U Hrvackoj se hapse i progone propali kapitalisti umisto da se sudi zločinačkom kapitalizmu! Ta ogavna manipulacija nama radnicima, proleterima i penzijonerima ide maksimalno nakurac! Hvala na pažnji!“

Ovih dana Srbija je baš zaličila na onu, ne iz devedesetih već s kraja osamdesetih, dok još nije počeo pravi rat nego se vršila psihološka priprema kroz razmenu (verbalne) vatre sa Slovencima.

O nabavkama naoružanja za Vojsku Srbije mnogo se govori, a malo zna. Zabrinjava to što ih državni vrh tretira kao poklone iznenađenja – za građane koji ih finansiraju i za vojsku koja bi trebalo da ih planira.

Bila su potrebna tri puna dana da istina iz Albanije i Crne Gore o putovanju Gruevskog postane punovažna i u Srbiji. Pritom je nisu overile odgovarajuće službe, u ovom slučaju domaća policija, nego Vučić lično.

Ne može se sve kvantifikovati. Nije dovoljno reći da je urađeno 85% posla u ekonomiji, pola posla u javnoj upravi i da je ostvareno 30% vladavine prava, kao što kaže Brnabić u svom famoznom intervjuu za Dojče vele.

Sloboda koja je u lazarevačkoj biblioteci trajala puna dva sata predstavlja ukupnu minutažu koju režim Aleksandra Vučića daje kulturi. A i ta dva sata su dobijena slučajno, „greškom“ direktorke Ivanković.

Ispred crkve Sv. Marka u Beogradu, 9 godina od upokojenja otkriven je spomenik patrijarhu Pavlu, gde on skrušeno sedi bez patrijaršijskog trona ili neke druge stolice. Izuzev nogu, on u stvari lebdi iznad tla.

Kada mi je 2015. ukradena fabija, prijatelji su me tešili mogućnošću da se lopovi jave i ponude mi otkup auta. Niko se nije javio, ali moji roditelji koji su opljačkani otprilike u isto vreme dobili su pismo zahvalnosti…

Nervoznim prstima oslobađam sadržaj bele koverte nadajući se sećanju neke ljubavi, ma koliko stara bila. Kad nećete verovati! Predsednik meni lično. Na dnu pisma potpis i paraf. Jeste, on je, dvojice takvih nema.

Kako je moguće da penzioni fond otkrije podatke penzionera, da pošta stranačke koverte dostavi kao pisma i da državne institucije ne reaguju na ovu dostavu, dozvoljenu samo u predizbornoj kampanji?

Rasprava o predlogu da Aleksandar Tijanić dobije ulicu u Beogradu utihnula je pre nego što je i počela. U obilju važnijih tema ova ipak nije za potcenjivanje i još nije kasno da se o njoj nešto kaže.

Ako tvrdite da vas je u predizbornoj kampanji na mobilni telefon zvala osoba koja je tvrdila da zove u ime liste Aleksandra Vučića i da vaš broj ima „u kompjuteru“, upleteni ste u veliku zaveru ili ste podli lažov…

Ispostavi li se da premijerka Srbije o ekonomiji zna koliko o ratnim zločnima i da ekonomska pitanja promišlja kao ratne devedesete, teško toj ekonomiji, teško Srbiji. Mislim na njen intervju za Dojče vele…

Ana Brnabić je rekla da „do 2025. postoji mogućnost potpisivanja dogovora o normalizaciji odnosa sa Prištinom“, ali da po svoj prilici „nema mogućnosti da Srbija do tada bude spremna da se pridruži EU“.

Dežurni patriotizam sakupljača skeleta pokazao se u svoj svojoj nagosti. Žaljenje što je neko pokušao da ponizi Srbiju čulo se do neba, ali i tu je poniženi Vučić spasao državu od poniženja.