Ne samo što ga očigledno raduje pomisao da bi mogao mnogo većem broju ljudi da zagorča i naredne četiri godine, nego se potrudio da im presedne i doček ove prve.

Nemamo prava da ostanemo nemi u ovom trenutku. Naša je profesionalna, a ne samo lična i građanska obaveza da javno stanemo u odbranu ciljeva koje smo sami definisali.

Nakon prve invazije, kojoj su svedočili samo lokalni pijanci sa zemunske pijace, bilo je neobično videti te stvorove pred vratima zemunske opštine ili u hodnicima Kulturno sportskog centra Pinki.

Patrijarh Porfirije upadljivo ćuti na postizborna dešavanja u Srbiji, koja su uzrokovana režimskom krađom na izborima, a koja su se nastavila štrajkom glađu i hapšenjem desetina građana.

Kad vlast hapsi mlade u čijim postupcima, koje je sama isprovocirala, a koji se mogu kvalifikovati kao prekršaji, „prepoznaje“ najteža krivična dela – to je znak da je izgubila kompas.

Otkako sam dobila pravo glasa, ne pamtim nijedan trenutak posle izbora koji me je tako prijatno iznenadio i ispunio osećajem optimizma kao kad sam videla da su studenti besni.

Neki ljudi su uhapšeni budući da su uhvaćeni u pokušaju neovlašćenog osmatranja razvaline. Organi koji paze da se ne sruši ono čega nema, pod vlašću su samo jednog organa koji je pred rušenjem.

Tretirati političkog protivnika kao smrtnog neprijatelja protiv koga su dozvoljena sva sredstva nije novost u srpskoj istoriji. Krajem 19. veka radikali su izvršili pravi pogrom nad liberalima.

Nema nikakvog smisla tražiti podudarnosti u sudbinama dva savremena diktatora u istoriji Srbije, Miloševića i Vučića – jer su očite. Čak su i suprotnosti međusobno uklopljive.

Postaje jasno da je ključni igrač ovih izbora – policija. Ona je „dobila“ izbore, i to tako što je sastavljala netačne biračke spiskove i odbila da odjavi prebivališta izbornim fantomima.

Šta bismo izgubili kad bi na vratima SANU osvanula cedulja, nalik onima koje lepe poreznici i sanitarni inspektori na vrata prodavnica ili kafića: ZATVORENO ZBOG NEUPOTREBLJIVOSTI?

345 potpisa – Stojimo uz naše studente koji na ulicama Beograda brane osnovno pravo građana, pravo na izbor. Učimo ih da budu slobodni građani i da se bore za bolje društvo.

Zvanična istina kaže da su policajci bili hrabri a demonstranti opasni. Pri tom, sva je prilika da je u trenutku napada bilo više policajaca nego demonstranata pred zgradom gradske skupštine.

Neophodno je preduzeti mere kako na lokalnim izborima u Srbiji ne bi glasala lica čije je stvarno prebivalište u drugim državama, a koja su MUP-u lažno prijavila svoja prebivališta.

Kad su se protesti dogodili, RTS javlja da se ljudi bune jer „nisu zadovoljni izbornim rezultatima“ i da policija „samo vraća suzavac koji demonstranti ubacuju u zgradu“.

Vladika bihaćko-petrovački poručuje da od prestanka mešanja u izbore i unutrašnju politiku Srbije nema ništa, zato što su u pitanju prava za koja su se Srbi preko Drine „krvlju izborili“.

Još jedan dokaz da Dačić ne izlazi iz politike je šetnja po promenadi u Beogradu na vodi sa Aleksandrom Vučićem. Za izveštavanje o tom sastanku, Vučić se odlučio za format drame u dva čina.