Jedna od vulgarnijih teza koje su u poslednje vreme u opticaju je i ona da je Cipras zapravo isto što je kod nas bio Milošević, i da je ono što se danas dešava u Grčkoj ono isto što je bila Slobina anti-birokratska revolucija.
Novi magazin – Članice Evropske monetarne unije preuzele su solidarnu odgovornost da vrate grčke dugove. Time se ne spasavaju te države i njihove banke, već grčke javne finansije i grčke banke.
Onda je u mamin ured ugibao Cipras u biloj košuljici i crnom sakou. Mama je raširila ruke i cijuknila je: „Gospodine Cipras! Tako mi vas je drago vidit! Moran primjetit da mi izgledate prva liga!“
Grčki građani su u pravu: poricanje Brisela da je problem grčkog duga političko pitanje je ideologija u svom najčistijem vidu, karakteristična za celinu evropskog političkog procesa.
Niko od ovdašnjih podržavalaca grčkog premijera Ciprasa, i levičara uopšte, nije primetio njegovu sličnost sa Miloševićem kome su se inače, to se ne može negirati, snažno suprotstavljali.
Procena je da je manji trošak da Grčka bankrotira, nego da se nastavi sa finansiranjem njenih obaveza… Dodatak o moralnoj šteti odbijanja rezolucije o genocidu…
U poslednjem intervjuu, Varufakis je članove Trojke nazvao „teroristima“: verbalnom agresijom je odgovarao na strukturno nasilje poverilaca. Uspeo je da im bar na rečima bude jednak.
U temelje Evropske zajednice ugrađen je otpis nemačkih dugova. Danas Grčkoj treba omogućiti dugoročnu otplatu smanjenog duga.
Grčki Ne-dan, sa svim što dolazi sutra ujutro, daje nemilosrdnu perspektivu ogromnih napora da se stvari koliko-toliko poprave. Grcima sledi najteže – od mogućnog puča do iscrpljivanja i gubljenja značaja Sirize.
Varufakis je teoretičar igara, pa su novinari njegove postupke mesecima poredili sa pokerom. On je nedavno ponovo opovrgao ove tvrdnje: „Mi ne blefiramo. Mi se čak ni ne pravimo da blefiramo“.
Sporazum će na kraju biti potpisan. Grčka će ostati u Evropi i evrozoni, a njena vlada će prihvatiti mere štednje. Referendum je nastavak loše pozorišne predstave: i jedna i druga strana i dalje glume.
Hajde da ne razgovaramo o Grčkoj – to je jako depresivno, nego o nečem drugom. Na primer o Finskoj, koja je sušta suprotnost korumpiranoj i neodgovornoj zemlji sa juga, pravi uzorni član EU.
Pokušavam da utešim svoje grčke prijatelje pričama o našim devedesetima. Ali kada dođem do današnje Srbije, shvatam da i nisam neka uteha.
Kada bi Evropljani glasali o politici štednje, glasali bi protiv nje. Ali njima nije ponuđena drugačija Evropa. I ako se pitaju „institucije“, tako će i ostati. Zato je Grčka dobila ponudu koju ne može da prihvati.
Grčka treba da glasa protiv zahteva Trojke, uz spremnost njene vlade da zemlja napusti evrozonu. Pri tome vas molim da shvatite da većina priča o grčkom rasipništvu i neodgovornosti nije tačna.
Ideja da je Grčka delimično zaslužila svoju sudbinu, odraz je poretka u kojem je bogatstvo pobedilo demokratiju. Treba se usprotiviti narativu od koga nam je svima loše.
Do sada nisam pročitao nijedan naslov koji glasi: „Merkel spasava banke“, što bi bio pravi opis onoga što se u Evropi događa od 2010. Nedostaju i naslovi kao što je: „EU i MMF planiraju državni udar u Grčkoj“.
Moderna evropska verzija tržišnog staljinizma, u obliku u kojem se primenjuje u Grčkoj, ima tri glavna toka. Prvi je usmeren na penzije, drugi na tržište rada, treći na privatizaciju.
Svet oko Evrope pun je destabilizovanih država. To što u grčkom slučaju još izigravaju pregovore, sednice i uopšte situacije u kojima ne govore puškoautomati i dronovi, stvar je – za sada – pogodne lokacije.
Ne radi se o novcu, već o zloupotrebi „rokova“ radi kažnjavanja Grčke. Zašto Evropa to čini? Zašto su njeni lideri protiv referenduma i nekoliko dana odlaganja roka sledeće otplate kredita?
Politiku štednje na kojoj insistira nemačka vlada, Amartja Sen je uporedio sa lekom koji sadrži mešavinu antibiotika i otrova za pacove. Grčka vlada sve vreme izbegava otrovne delove ovog leka.
Grčka drama hrli ka raspletu. Tek pošto se okonča, saznaćemo da li smo gledali tragediju ili komediju. Pri tom, njeni učesnici i posmatrači uveliko se razilaze u pogledu priželjkivanog srećnog kraja.
Suočen sa ultimatumom Trojke, Cipras je raspisao referendum. Ova odluka je izazvala brojne komentare o neodgovornosti grčke vlade. Ali Cipras je učinio pravu stvar, iz dva razloga.
Miša Brkić nema pravo da priziva kralja Ibija u svom pisanju, koje odiše nadutošću i potpunim odsustvom duhovitosti i ironije, kako se jedino može razumeti njegovo izrugivanje Grcima i levičarima.
Poruka iz Brisela glasi: ako želite da ostanete u evrozoni morate prihvatiti sve naše uslove. Na grčkom referendumu građani će glasati o tome da li su spremni da zbog evra žrtvuju demokratiju.
Nazivanje Sirize ultralevičarima i dodavanje priloga levičarsko uz svaki negativni pridev, ne uliva poverenje u autora i više liči na izraz ideološke mržnje nego na ozbiljnu analizu.
”Narode moj”, kukavički viče u svom dramatičnom tv obraćanju grčki ultralevičarski premijer, koji je do skoro obećavao med i mleko a sada jadno poziva u odbranu nacionalnog dostojanstva.
Evropa mora da spase Grčku. Ni njen ostanak u evrozoni nije dobro rešenje, ali još gori bi bio njen odlazak, koji bi izazvao ogromne ekonomske, ljudske i istorijske posledice. Evropa više nikada ne bi bila ista.
Izgradili smo asimetričnu monetarnu uniju sa pravilima koja garantuju nastajanje neodrživih dugova. Svi smo za to odgovorni. Kao Evropljani. I dužni smo da to ispravimo. Zajedno, kao Evropljani.
Kažnjavanje Grčke i Kameronove referendumske igre pokazuju ko stvarno odlučuje u EU: korporativna desnica. Tu je još i antievropska nacionalistička desnica. Pa vi birajte.
Evro je proizvod zajedničke vizije evropskih lidera zagledanih u budućnost, izvan kratkoročnih ciljeva svakodnevne politike. Ali njihove ambicije su bile veće od njihovog znanja o ekonomiji.
Novi magazin – To je pitanje koje postavlja Pol Krugman. A šta ako ne uspe je pitanje koje se postavlja onima koji bi da slede primer Sirize. Koje su posledice jednog ili drugog ishoda?
