Samoizolacija
Prekjuče je zabranio da Srbija izvozi hranu u druge zemlje. Juče se iščuđava i zgražava što se drugi ponašaju isto kao on, samo što umesto hrane oni ne daju medicinsku opremu.
Prekjuče je zabranio da Srbija izvozi hranu u druge zemlje. Juče se iščuđava i zgražava što se drugi ponašaju isto kao on, samo što umesto hrane oni ne daju medicinsku opremu.
„Pozivam sve na solidarnost i ozbiljnost, i Srbija će naravno pobediti“. Kao da virus haje za Vučićev borbeni poklič: samo sloga Srbina spasava. Šta da se radi, Vučić ne dobacuje dalje od toga.
Nije više smešno. Šaljivdžija sad umesto sapuna i rakije najavljuje zatvaranje granica… Evo nekoliko predloga kako da prekratite („ubijete“ ne zvuči dobro u ovom kontekstu) vreme karantina.
Zašto je raspisivanje izbora u Srbiji bilo vezano za Vučićev izlet u SAD? Šta je sporno u vezi sa izborima u Srbiji, pa se morala tražiti dozvola spolja da se oni raspišu? I šta se nudilo zauzvrat?
Na Konferenciji Američko-izraelskog saveta Aleksandar Vučić je dobio aplauz na otvorenoj sceni. Ko god da je Vučiću aplaudirao, nije upoznat sa sudbinom Jevreja na tlu Srbije u 2. svetskom ratu.
Demokratiju u Srbiji napadaju samoproglašeni čelnici opozicije, objašnjava Vučić u tekstu na engleskom, koji je toliko glup u svojoj podmuklosti da se treba nadati da neće biti preveden.
„Demokratija drhti od straha“, kaže mi bilbord. „Ne daj je“. „You talkin’ to me?“, pitam. Osvrnem se oko sebe, pogledam u bilbord i ponovo pitam: „You talkin’ to me?“ Možda je i čitalac imao sličan doživljaj.
Školegijum – Kreatori kurikuluma hoće da postoji jedan verski i kulturni identitet kao direktni izvod iz etničke pripadnosti. To je pogrešno, a i jeres je. To nije smisao vere, a ne sme biti ni zadatak škole.
Režim podiže borbenu gotovost. Komesari su zaređali po državnim ustanovama i uteruju glasove. Zaposlenima se preti odlaganjem plata ili gubitkom posla. Država se tretira kao imovina stranke.
„Autsajder“ je kombinacija detektivskog i horror žanra. Iako su je uradili prekaljeni autori, serija je stigla na ekrane bez velike pompe. Literarni predložak za seriju je istoimeni roman Stephena Kinga.
Stvarno treba živeti na Marsu ili biti mamlaz iz Evropske unije ili SAD pa davati podršku piromanima u Srbiji da se predstavljaju kao vatrogasci. Region gori, a Vučićevom režimu i dalje stiže podrška…
Pročitao sam brojne prikaze i kritike o filmu dobitniku Oskara „Parazit“: bezmalo se u svakom tekstu ponavlja kako je „Parazit“ kritika kapitalizma i njegovih pogubnih posledica.
Pošto je Dragoljub Žarković umro, Vukosavljević je napisao „da je Žarković kao novinar bio hrabar bez jarosti, kritičan bez jetkosti, iskren bez zlobe, želeo je i uspevao da bude glas razuma…“
„Pošto vidim da nije naročiti interes odluka Srpske liste i predstavnika Srba sa Kosova i Metohije…“ Tako je Brnabić, po ugledu na svog šefa Vučića, pokušala da zalepi verbalnu šljagu novinarki N1.
Škotski nacionalizam je zaista jedinstven. Ne traži se nezavisna država zarad nacionalne suverenosti. Naprotiv, traži se nezavisnost da bi se nacija utopila u nadnacionalnu političku zajednicu.
Snimak rulje koja prebija mladića u Podgorici zato što je podigao tri prsta vrti se na vrhu sajta javnog servisa, pored vesti da je naš piroman održao hitan sastanak „zbog pogoršane situacije u regionu“.
Ne znam zašto se ubio čovek na stepenicama parlamenta Srbije. Ali, to što je odlučio da sebi oduzme život baš na tom mestu, sklon sam da čitam kao njegovu testamentarnu poruku.
Saša Ilić je ušao u istoriju „buncanja i krvi“. Pametan čitalac će reći: svi smo mi uronjeni u istoriju „buncanja i krvi“. Ali kada je to napisao 2010. Ilić je konkretno mislio na povest NIN-ove nagrade.
Školegijum – Škola nije crkva. Čak i kada se u njoj uči veronauka. Ako crkva, u skladu sa svojom doktrinom i može od svojih vernika da zahteva apsolutnu poslušnost, škola to ne sme da čini.
Izbori u Srbiji nisu slobodni i to obara Ilićev argument o izlasku na izbore da bi se spasila demokratska kultura. Nema spasavanja demokratije pod ovim režimom i zato je bojkot jedina opcija.
Za režim je bojkot očito opasniji od zagađenog vazduha, dok za žitelje Srbije važi obrnuto. Sve svoje snage režim je usmerio protiv bojkota, dok je brigu o vazduhu ostavio kiši, snegu i košavi.
Treba da se pomirimo sa idejom da tržište rada zadaje i utvrđuje kurikulume. Dualno obrazovanje je u stvari avangarda domaćeg obrazovanja. A na njenom čelu je ko drugi nego ministar Šarčević.
Šta znači uverenje da su božje rođenje i raspeće jedinstveni događaji u svetlu osnovne pretpostavke naučne fantastike da je univerzum beskrajan i da u njemu ima još planeta nastanjenih razumnim bićima.
Nema objašnjenja za ludilo američke administracije s Trumpom na čelu. Kao što nema objašnjenja za haos u Crnoj Gori. Zašto demonstriraju žitelji Crne Gore koji se smatraju vernicima SPC?
Bila je to sasvim fina godina, ako čitate stripove. U oktobru 2019. zagrebački izdavač Fibra dovršio je objavljivanje šestoknjižja „Hellboy“ Mikea Mignola, čuveni serijal o dečaku iz pakla…
Kome se obratio Vučić na takozvanom kineskom? Predsedniku Kine? Narodu Kine? Možda. Ali zašto? Šta je narod Kine briga za Vučića. Da glasa za njega ne mora. Ima kineski narod svojih briga.
Odgovor Zoranu Živkoviću: Smisao bojkota nije bojkot sam po sebi, nego promena izbornih uslova i oslobođenje institucija i medija, ali pre svega samih građana. To je prvi korak ka promeni stanja.
2020. Zoran Živković vidi kao 1996: „Izborni uslovi su katastrofalni, ali mi sa građanima možemo da uzmemo 5 beogradskih opština, 5 gradova u Srbiji, 60 poslanika u skupštini Srbije, 20 u Vojvodini…“
Pogled preko kanala ne bacamo zato što strepimo nad sudbinom tamošnjeg kraljevstva, nego da bismo povukli paralele između ponašanja i kampanje laburista i aktivnosti domaće opozicije.
After only 24 hours, PISA has faded from the mind of the Serbian public. One expert said that the 2018 data is devastating. The minister said that we can’t expect good results before 2024 or 2027…
Ne dajte se, poštari! To želim da im viknem. Ko još šalje novogodišnje čestitke, krajnje mu je vreme da počne da koristi društvene mreže, umesto da krivi poštare u štrajku što pisma neće stići na vreme.
Zna to čak i tekući režim: nema države bez pošte. Bez Kosova je bilo i biće je, ali bez pošte je naprosto nema. Pa je Stefanović, sin, lično otišao da pregovara s radnicima u štrajku.