Bog (ne) voli Srbe
Šta bi bio dokaz da je Bog uslišio Porfirijevu molbu i dao Vučiću „snagu, mudrost i odlučnost“. Da Skupština UN-a ne izglasa Rezoluciju o Srebrenici – je l to dokaz „snage, mudrosti i odlučnosti“?
Šta bi bio dokaz da je Bog uslišio Porfirijevu molbu i dao Vučiću „snagu, mudrost i odlučnost“. Da Skupština UN-a ne izglasa Rezoluciju o Srebrenici – je l to dokaz „snage, mudrosti i odlučnosti“?
Na dve nedelje od izbora, deo opozicije koji je odlučio da izađe malo preti bojkotom, malo blokadom, a malo se i bori. Tako krnji postali su meta režimskog iživljavanja.
Kako je samo ta gumica efikasna: mrtvim Srbima kao krpom prebrišete sve novije masovne zločine, uključujući i genocid u Srebrenici – narod koji je jednom stradao ne može počiniti zločin, zar ne.
Prekjuče je Si usred Beograda najavio savez Srbije i Kine. Juče se Vučić zaklinje u uniju Srbije i EU. Iz ugla četvrtka, sreda se nije desila. Iz ugla srede, četvrtak nije mogao da se desi.
Ostali smo bez informacije da li je, kao Vučić, i Macron, pre nego što se juče video sa Sijem, dao intervju CCTV. Ako jeste, da li je i njega, kao Vučića, pogledalo 300 miliona Kineza?
Srbija je institucionalizovala devedesete upravo da iz njih ne bi izašla, da nastavi sa odbijanjem da prizna činjenice – da je Kosovo nezavisno i da je u Srebrenici učinjen genocid.
Citizens of Serbia, both individually or collectively, must make a decision. They are confronted with a regime mired in crime on one side, and a helpless and self-destructive opposition on the other.
Predsednik Demokratske stranke je u pravu kada kaže da ga ne zanimaju minuti za protagoniste opozicije na RTS-u, te da pažnju treba usmeriti ka samom informativnom programu te medijske kuće.
Žitelji Srbije, svako za sebe i svi zajedno, treba da odluče šta da rade. S jedne strane imaju režim ogrezao u kriminal. S druge strane stoji nesnađena i autodestruktivna opozicija. Između toga biraju.
Jedni izlaze na izbore ako se ispune uslovi; drugi ne izlaze dok se ne ispune uslovi. U čemu je razlika? Kao da je neko naprosto hteo da izađe iz koalicije, bez obzira na sve.
Macron and Vučić were simply merchants. This time, Vučić, as a buyer, did not come to Paris only for airplanes, a nuclear reactor… He also came for some positive propaganda.
Pitanje da li izaći na izbore možda nije sasvim pogrešno ili izlišno, ali jeste manje važno. Savez opozicije i EU koja nije prijateljski nastrojena prema Vučiću – i jedno i drugo je važnije od 2. juna.
Ovaj novi predlog rezolucije o Srebrenici skupštini UN-a blizanac je britanskog predloga rezolucije Savetu bezbednosti UN-a iz leta 2015. Tada rezolucija nije prošla zbog veta Rusije.
Mogao je Christopher Hill mirno u penziju. To bi mu bilo bolje nego da se kao ambasador Sjedinjenih Država bruka u Srbiji. Naprosto on ovde ne može da pogodi ni ton ni metu.
Macron i Vučić su naprosto trgovci. Jedan je u Parizu prodavao, a drugi kupovao. S tim što Vučić kao kupac nije otišao samo po avione, nuklearni reaktor… Došao je i po malo pozitivne propagande.
Šapić nas je vratio tamo gde i treba da budemo s Vučićem na čelu. Pitanje je da li smo spremni za još jedan krug ratova. Možemo li opet poneti istu meru stida s kojim smo izašli iz devedesetih?
U peticiji protiv Gruhonjića tvrdi se da je on učinio barem jedno krivično delo – govor mržnje. Umesto peticije, lepi moji „rodoljubi“, dajte krivičnu prijavu protiv njega, pa dokazujte šta je uradio protiv zakona.
Otac je autoritet, majka nije. Ako dečak ima agresivnog oca, i sam će postati agresivan. Niko tu ništa ne može da promeni. Pogotovo ne škola na čijem je čelu majčinska figura Đukić Dejanović.
Hvatati domaće zvaničnike u laži je dosadno. Jer oni stalno lažu. Evo, recimo, juče – Dačić: „nekoliko vekova se vodi borba za otcepljenje Kosova od Srbije i rušenje našeg teritorijalnog integriteta“.
Marđan Satrapi i dvadesetak saradnika zajedno su napravili zbirku crtanih priča nazvanu po revolucionarnom pokliču na protestima u Iranu. Knjiga je poziv na solidarnost.
Na kraju će od Srbije ostati samo ćirilica. Srpskim rodoljubima to je verovatno utešna pomisao. Jer, dok traje ćirilica, biće i srpstva. Sa ili bez „Srba“, sa ili bez Srbije – to za njih nisu bitna pitanja.
Odličan crtani roman „Zagonetač: godina prva“ zajedno potpisuju Paul Dano (scenario) i Stevan Subić (crtež). Tu su svi elementi za razmišljanje o tome kako nastaju „gnevni pravednici“.
Reč je pala. Vučević, kvazipredsednik SNS-a, najavio je osvetu žiteljima Beograda. Niste u Beogradu hteli Vučića i SNS na vlasti, sad ćete platiti cenu za to. Dobro, ne baš tim rečima.
Ne samo da je drugi deo „Dine“ bolji od prvog, nego je, za razliku od prvog dela, sasvim dobar film. Više od dva sata dobre i pametne zabave vam je zagarantovano, uz nekoliko uslova.
Izbori u decembru bili su za Vučića greška i on je od tada u slobodnom padu. On više nema gde da se okrene, i može samo da odugovlači i da se nada pobedi Trumpa i pobedi Putina (u Ukrajini).
Čija je škola, pitaju se strane u sukobu. I da li je to još uvek škola? Na prvi pogled, sukob nas ne čudi. Treći maj 2023. bio je u toj školi tako strašan, da nam posle njega sve izgleda moguće.
Barry Windsor-Smith se do 2021, kada je konačno dovršio i objavio „Čudovišta“, svakako nije svrstavao u najuži krug kanonskih autora stripa. Što ne znači da nije bio poznat i cenjen.
Pošto nije pravna država i pošto u njoj nema vladavine prava, Srbija nije ni suverena. Bez institucija i s lošim zakonima, ona sama sebi taj suverenitet ne može da vrati.
Kao Rusija, Srbija ima tradiciju ubistava iz (proverbijalnog) čistog mira. Tako su ubijeni Ćuruvija i Stambolić, na primer. Što se tiče Vučićevih „istražnih organa“, oni u Rusiji rade kao i u Srbiji.
Kada naspram sebe kao političkog suparnika imate kriminalni režim koji ne preza ni od čega, vi naprosto ne možete unapred da izračunate i predvidite šta će biti rezultat vaših poteza.
Mogu Taylor Swift i Travis Kelce na najvećem sportskom događaju u Sjedinjenim Državama da se ljube do mile volje pred punim stadionom, ali i dalje neće biti glavna vest u Srbiji. Ne dâ BIA.
Ruku na srce, trebalo je obnovljenom starom režimu da opet gurne Srbiju pod pretnju sankcijama ipak nešto više vremena nego prošli put. U devedesetima, par godina je bilo dovoljno.