Suđenje iznemoglim starcima doživljava se kao antiklimaks, kao bedna zamena za pravu stvar, kao mrcvarenje koje nema pravu svrhu, kao neravnopravna borba, pa čak i kao povreda nekih humanitarnih pravila, što umesto podrške izaziva sažaljenje.

Liberalno-demokratski deo opozicije ponaša se kao da je na vlasti, pušta razne zvuke, ali se u pozadini cenjka i nikako da se do kraja i jasno opredeli i kaže: Ne! No pasaran!

Imali smo mnogo mostova u spoljnoj politici i išlo je – barem poslednjih dvadeset godina – traljavo. Ko nas nije sve oslobađao, i isto je – tu smo gde smo, i sa Kosovom i bez Kosova.

Ispade da putnike u našim aeroplanima više ne privlači da: piju iz čuturica, razvlače domaćice leta ka aero – šaragama, lepe žvake i kretoš po sedištima, gađaju praćkicama kopilota. 

Do ovog petka, da sam na nekoj međunarodnoj konferenciji morao objasniti Srbe, umjesto Konstantinovićeve Filosofije palanke ja bih ispričao vic o Muji i Sulji u avionu.

Podaci ne ukazuju na to da je Kina ulagala u zemlje u tranziciji, bar ne u one evropske.

Čovjek – ta podanička kreatura – najradije podiže spomenike svojim političarima.

Bez obzira na to kako se porezi prikupljaju, njihov teret na kraju pada na dohotke – plate, penzije, dividende. No, način prikupljanja utiče na efikasnost, dakle na javne prihode.

Bračni par Milošević je otišao, ali ih je trend sumanute geopolitičke koketerije nadživeo. To najbolje potvrđuju nastupi ministra Jeremića.

Bejzbol palica, a potom i “prva pesnica glavnog grada” su postale osnovna nastavna sredstva kojima vlast u evropskoj, multikulturnoj, multikonfesionalnoj, tolerantnoj, demokratskoj i mediteranskoj Crnoj Gori disciplinuje neposlušne.

Policajka od 24 godine, rođena kad je album Boba Dylana Slow Train Coming već izlazio iz mode kaže u zvučnik Motorole: „Zimmerman, Robert“. Dežurni kaže „Ne prolazi“, a čovek kaže „Probajte Dylan, Bob Dylan“.

Prvi čovjek Podgorice ponaša se kao svima poznati lik iz djetinjstva: siledžija na velikom odmoru.

Za opstanak Srbije važnije je da uvedemo elemente zapadne građanske kulturne tradicije. Naša despotska kulturna tradicija je onaj generator iz kojeg se indukuje naša samoubilačka politika.

U svom članku Opozicija i genocid Hemon je čitaocima sarajevskih BH Dana (broj 100, 26. april 1999) netačno preneo sadržaj predavanja koje sam 17. aprila 1999. održao na Univerzitetu Viskonsin u Medisonu.

MMF se interesuje za to kako će se pokriti kratkoročne obaveze, dok vlade objašnjavaju srednjoročni program javnih finansija. U Srbiji su uloge obrnute.

Na sceni su dva oblika politički i nacionalno instrumentalizovane euforije: Prištine, da je priča o Kosovu završena, da nema povratka na staro; Beograda, da prava „bitka za Kosovo“ tek predstoji, tj. da gubitak dela teritorije nije to što jeste sve dok ga sami ne budemo verifikovali. A to, zna se, nećemo učiniti nikad.

Po analizi Republičkog zavoda za razvoj Srbije o poslovanju javnih preduzeća u 2008, javna preduzeća su ostvarila gubitak od oko 850 miliona evra.

Zagreb je krajem vikenda obično, naročito nakon donošenja zakona o zabrani rada nedjeljom, prilično mrtav. Ove je nedjelje, međutim, sve drukčije.

Pre 10 godina odigralo se totalno pomračenje Sunca, najmasovnije posmatrano pomračenje i najbolje vidljivo u Evropi. Treba se podsetiti velike sramote u koju se taj događaj i ono što mu je prethodilo pretvorilo u Srbiji.

Ne vidim ništa loše u oduševljenju javnosti uspehom naših sportista. Ali vidim mnogo toga lošeg u politizaciji i „nacionalizaciji“ sportskih dostignuća.

Ako je ceniti po odluci Vlade, nije neophodno baš sada prodavati Sajam, mogu da se sačekaju bolja vremena i da se postigne bolja cena. Što otvara dva pitanja: šta će se raditi do tih boljih vremena i kada bi ih trebalo očekivati?