Kada je čuo da diplomski rad pišem o orijentalizmu Beograda (i Zagreba), jedan moj poznanik aktivista se začudio. Kako mogu da pišem o „kultur-rasizmu srbijanskih liberala“ kad slušam Peščanik i glasam za LDP!?

Mala je verovatnoća da bi zakon bio povučen da je poziv vladi stigao od Vas ili gospode Hočevara i Jusufspahića. “Zasluga” SPC da se ovaj zakon nađe u žiži javnosti svakako je najveća.

16. marta 2003. obuzeo me je osećaj političkog beznađa. Dan posle sahrane čoveka koji je simbolizovao politiku reformi, efikasnosti, građanske i evropske Srbije, nisam video smisao u daljem bavljenju politikom.

Pozivanje na 95% građana koji su vernici sugeriše da oni imaju posebnu težinu u društvu. To je mnogostruko pogrešno. Crkve nisu ovlašćene da politički predstavljaju svoje vernike.

Vladike su zbunjenost i podanički odnos državnih funkcionera prema crkvi očigledno shvatile kao priliku da manifestuju svoju snagu, agresivnost i arogantnost, čak i onda kada se vlada usudi da samo delimično prihvati njihove zahteve.

U zakonu protiv diskriminacije niko nikome ne dozvoljava da stupa u vezu sa osobom istoga pola – to pitanje se uopšte ne tretira.

Američki kongres je usvojio program od oko $ 900 milijardi državne pomoći privredi. Ali berze su nastavile da padaju.

Komentator Dobrosav Gajić je jednom pravdao bledo izdanje našeg košarkaškog centra Zorana Savića time da je dotični uoči utakmice imao malu neprijatnost. „Naime, umrla mu je majka“, reče Dobrosav i ostade živ.

Zoran Đinđić se na intelektualnoj i političkoj sceni Srbije nije pojavio sa gotovim idejama i političkim programom, spreman da ga odmah primeni. Njegova ambicija nije bila vlast već istorijska misija naroda i društva.

Vest da je mladi Jeremić Vuk dobio nagradu “Najevropljanin godine” – onemogućila me je da mislim o bilo čemu drugome, da se skoncentrišem na bilo šta izvan nje.

Na sajtu Srpske pravoslavne crkve (SPC) je objavljeno razjašnjenje stavova tradicionalnih crkava i verskih zajednica o Predlogu zakona o zabrani diskriminacije.