Na istom tom aerodromu, već koliko danas i sutra biće dočekani i neki drugi, takođe zapaženi, mada ne i toliko poželjni gosti. Prvi će biti albanski premijer, a drugi – srpski vojvoda (onaj iz Haga, onaj iz Bajčetine tamo nije ni odlazio).
VIDEO i transkript, govore Vesna Pešić, Nadežda Milenković i Sofija Mandić.
Ako je zabrana pušenja u javnim prostorijama uvedena da bi se nepušači zaštitili od duvanskog dima, zašto se ne sme pušiti na ulici? Da ne trujemo golubove? Jer će se njima prehranjivati penzioneri?
Kad pogledate koje mere vlast preduzima da bi nam svima bilo bolje, stiče se utisak da joj je među onih nekoliko stotina hiljada savetnika – glavni savetnik Nada Macura, zaštitno lice Hitne pomoći.
Po svečanoj loži šetkala se familija državnih zvaničnika. Osim ”predsedničkog para”, mogli smo da vidimo i ”predsedničke unuke i sinove”, kao i ”premijerskog brata i sina”.
We are being asked to change only the part of our mindset which prevents us from working hard, but not to change the whole mindset and go on strike, because we are working in poor conditions for low wages.
Od nas se traži da promenimo samo pola svesti, onaj deo koji nas sprečava da radimo mnogo i prilježno, ali da ne promenimo i celu svest pa da počnemo da štrajkujemo što radimo pod lošim uslovima i za male pare.
Nismo spremni da pohvalimo vlast ni kad ispuni neko obećanje. Evo, zar nisu rekli kako će opoziciju držati kao malo vode na dlanu. I šta je bilo – ispunili su to. Drže je u šaci.
Premijer će uskoro organizovati još jednu paradu. Ali ne ponosa nego – vojske. To nam je obznanio ministar vojni, onaj koji je rekao da mu je najveći san da bude kao Aleksandar Vučić.
Dok je Dačić bio premijer, prokomentarisao je predloženo smanjenje plata i penzija rečima: ”Pa to zna i moja baba”. Čime je hteo da javno omalovaži takav predlog MMF-a.
U noći u kojoj su mediji objavljivali kako se pobeda naših košarkaša slavi i u Republici Srpskoj, stigla je vest da je u centru Beograda napadnut mladić, strani državljanin, gost konferencije o LGBT pravima.
Čovek može da promeni mišljenje o nečemu ali – da promeni svest?! Osim ukoliko predsednik ne predlaže da nam uradi kolektivnu loboTomiju, promena svesti je narealan zahtev. I nepotrebno zastrašujući.
Donekle smirujuće zvuče premijerove reči da jedino što možemo da uradimo jeste da se trudimo da ovaj naš brod plovi mirno. No, sedativno dejstvo te racionalne rečenice nestaje kad se udubite u situaciju na tom brodu.
We had everything, but we still haven’t had a president who meddles in his wife’s affairs and stays away from his own. Now we have that.
Da zvanični predsednik države, u svoje radno vreme ne radi svoj posao za koji ga građani plaćaju nego da kao privatno lice, ali u zvaničnom svojstvu predsednika radi za privatnu fondaciju svoje zvanične supruge?! To ima samo kod nas.
Zašto vlast ima potrebu da nas ubeđuje kako protiv sebe ima novinare, tajkune i međunarodnu zajednicu, što kuju neke klozetske zavere kojima bi da obore vlast, kao da se vlast obara novinarskim tekstom u malom tiražu, a ne parlamentarnim izborima?
Zašto je tabloidima zamereno to što ne saosećaju sa drugim ljudskim bićem? Pa, zaboga, oni žive od tuđe nesreće, oni opstaju zahvaljujući tome što nekoga čini srećnim da sazna nešto o tuđoj nesreći. Šta je problem u tome što su i ovoga puta samo radili svoj posao?
Prvo je Srbija brutalnim ubistvom izgubila premijera, onda se on izgubio iz zaostavštine svojih naslednika, da bi se ubrzo izgubio i bol za njim. A sada se izgubio i svaki obzir.
Mnogo opasnije od finansijske zavisnosti, autocenzure i cenzure je – naopako shvatanje ”objektivnog izveštavanja”. Nema ničeg objektivnog u tome da nekome omogućite da ponovi krivično delo zbog kojeg mu se sudi.
Ako preduzeće na čijem su čelu može i bez njih dok su oni zauzeti poslaničkim obavezama, zar to ne znači da onda tom preduzeću nisu ni potrebni?
Čovek u Srbiji može da slavi krsnu slavu, rođenje deteta, doktorat … Može da slavi pad Berilnskog zida, pa i pad Srebrenice kao što viđamo na plakatima svake godine u ovo doba. Može, dakle, svašta da slavi, ali samo jednu stvar mora da slavi – Beograd.
Sva trojica su mogla da budu uspešni i bez ”doktorata” koji su ih sada kompromitovali. Samo da nisu bili alavi, i samo da pri tome nisu potcenili pojedince i javnost.
Svuda oko nas besne neki ratovi. Jedino nikako da nadležni objave rat komarcima koji nam prenose razne boleštine. A to bi bio jedan dobri, odbrambeni, mali rat ograničenog dejstva koji bismo mogli brzo i lako da dobijemo.
Premijer je imenovao „najvećeg srpskog narkodilera“ čije je hapšenje zahtevao. I nastupila je posledica. „Najveći srpski narkodiler“ je, upozoren sa najviše instance, pobegao iz zemlje.
Neka vlast izda kalendar koji bi, po ugledu na crkveni, imao ”crvena slova” za dane kada se preporučuje uzdržavanje od kritikovanja vlasti jer ona (vlast, a ne kritika) baš tih dana ima važna posla.
Dragi dnevniče, pišem tebi jer sajt kojem inače pišem nešto nije baš dostupan ovih dana. Znam, mogla bih da koristim facebook i twitter, ali ni oni ovih dana nisu na dobrom glasu. Dostupni jesu, ali nisu bezbedni.
Da smo izgradili uticajno javno mnjenje, sada bi vlast nametala autocenzuru sebi, a ne nama. Ovako, oni bez posledica mogu da pričaju šta hoće, a mi možemo da pričamo samo šta oni hoće da čuju.
Sa povlačenjem vode, život se polako vraća tamo gde je i bio. U blato. Poplave su iznele na videlo najbolje i najgore u nama. Šta ko ima. Mnogi su nas prijatno iznenadili. Mnogi nas nisu iznenadili uopšte.
Radio emisija 16.05.2014, govore: Vesna Pešić i Nadežda Milenković.
Ali, nad svakim autokratom ima neki autokrata, ili, kako se to u narodu kaže: i nad popom ima pop. Ili, u ovom slučaju: i nad patrijarhom ima – premijer.
Insinuacija da troje novinara, a sa njima i svi ostali koji su kritički govorili i pisali, ne iskazuju pijetet prema gubitku nerođene bebe, jeste pravo neiskazivanje pijeteta.
Dugo najavljivane i dugo odlagane reforme su najzad počele. Neočekivano. Ne da ih nismo očekivali, nego nismo očekivali takve reforme.
