Studenti na tabli pišu ono što će vladar reći, pa štikliraju jedan po jedan pogodak, ali kako će zvučati ostavka? To će za razliku od govorancija krajnje predvidljivih biti nešto sasvim osvežavajuće.

Među potpisnicima koji su izrazili zabrinutost zbog snažnog zvučnog udara na protestima u Beogradu, nalaze se nobelovka Erno, profesori Piketi, Balibar, Žižek, Batler, Fukujama…

Studentski i građanski protesti ogolili su strukturu devastirane države kojom još uvek upravlja režim sa sedištem na Andrićevom vencu, zaštićen šatorašima koje javnost vidi kao lojaliste.

Misleći čovek ne sme trpeti satiranje temelja ličnosti i društva. Njegova je dužnost da se usprotivi. To je razlog što današnji oblici građanske neposlušnosti sve više primaju forme pobune ili ustanka.

Godine devastacije profesionalizma u policiji dovele su do toga da je „dužnost služenja građanima i zajednici“ kao prvi standard policijskog postupanja, umnogome zamenjena dužnošću služenja režimu.

Tabloidno-obavještajni trust mozgova Vučićevog režima nadmašio je čak i samog sebe pričom o sportistima sa Korčule kao potencijalnim organizatorima nereda na demonstracijama u Srbiji.

Na osnovu nezakonitih snimaka i bez jasnog obrazloženja, mladim aktivistima je određen pritvor od 30 dana. Antirežimska javnost je ostala iznenađujuće tiha, a razlog nije teško pretpostaviti.

To je dobrohotan savet, posebno za uzurpatora sa dovoljno sredstava da sebi obezbedi mir i svetu pokloni svoj hit o tome kako gušiti obojenu revoluciju. Ostali uzurpatori jedva čekaju da i oni nauče.

Došlo je vreme da se ogromna energija protesta materijalizuje. Da se usmeri u politički angažman i pretoči u izbornu volju. Tako da novu školsku godinu, na jesen, Srbija dočeka oslobođena aktuelne vlasti.

On zna da su mu kao realna pretnja u političkoj areni (i protiv njihove volje) ostali samo studenti. Kako kad oni ne žele da se bave politikom? Tako što su jedini akter u državi čiji se glas sluša.

Koju god procenu da uzmete, onu da je na ulici bilo 300 hiljada ljudi, pola miliona ili čak i više od toga, nema dileme da je u subotu u Beogradu održan miran skup istorijskih razmera.

Nisam imao ludu sreću da budem zamorac ministarstva sile, ali sam od vojnog komentatora Radića čuo da je u pitanju bio zvučni top, svijetlo oružje koje je naša mati pazarila pre par godina.

Možda nikada nećemo saznati šta se tačno desilo pred kraj petnaestominutne tišine na beogradskom protestu ali, ako je do državnih organa – sigurno je da nećemo saznati.

Gledam proteste u Beogradu i mnogo mi je žao ljudi koji političko rešenje očekuju od studentskog pokreta. Navikli su da se njima upravlja i ne prepoznaju autonomiju ni kad im je neko pokloni.

Svi dosadašnji protesti studenata protekli su mirno. Vučićev režim, međutim, uporno pokušava da im pripiše potencijalno nasilni karakter. Glasove režimskih tabloida sluša i Sinod SPC.

Studenti koji hodaju iz svih delova Srbije su pred Beogradom. Dolaze da ih svi vide i čuju, da upravo u Beogradu pokažu zaraznu energiju čvrste vere da ovaj grad ne mora biti genius loci besmisla.

One večeri kad je u Aberdarevoj žandarm udario policajca pod kapuljačom, Dačić je pohvalio uzdržanost žandarmerije. Vladar to nije mogao da sluša. Ljutito je napustio ministra i otišao negde.

Pumpaju studenti tražeći normalnu državu na svakom ćošku koji vodi ka Beogradu. Ali pumpa i režim – preko svojih medija najavljuje građanski rat, dok pred Predsedništvo instalira simbole sukoba.

Gle, ministar kulture laže. Malo čudi elaboracija laži. Udario me je, otišao sam kod lekara, lekar je sastavio izveštaj o povredama, s tim sam otišao kod tužioca. Kad na sudu – čovek ga opsovao.