Jedan od važnih aktera tranzicije, sudija Goran Kljajević stradao je u predatorskoj stihiji koja je srušila vladu Zorana Živkovića i Srbiju uvela u lavirint afera i skandala kojima se prikrivalo ozakonjenje novog talasa primarne akumulacije.
Valjalo je videti srpske navijače uoči utakmice Finska – Srbija: sa razvijenim četničkim zastavama i obaveznim šajkačama, zagrljeni u ćiriličnom kolu.
U prvim godinama svog ostvarenja, avnojevska ideja je samu sebe osporila pojavom novog povlašćenog upravljačkog sloja i udvoričkih elita.
Intervju za Neue Zürcher Zeitung.
Menjanje naziva ulica nedavno se usred Novog Beograda pretvorilo u klasični politički performans, uz sve neophodne elemente ovdašnje sveprisutne poremećenosti.
Da li je trebalo podsetiti premijera na dogovore koji su prethodili izboru Nikolića za predsednika parlamenta (koji podsećaju na slučaj jedne predaje), i na zajednički politički kurs koji je najednom, makar naizgled, poremećen?
Šta je zanimljivije? Vijest da su zbog likvidacije Zorana Đinđića osuđeni Milorad Ulemek i Zvezdan Jovanović ili vijest da se nije sudilo političkim nalogodavcima već egzekutorima?
Danas – Premijer je u svome prvom obraćanju više opominjao i pretio nego obećavao.
Za ispravno mentalno uverenje kako današnja Srbija pripada najnižem redu organizama u podvrsti retardiranih cirkuskih kolektiviteta – bilo je sasvim dovoljno 96 sati.
Bez potrebe i velikodušno relativizujući svoju ulogu, Svetlane su pomenule da su vrednosti Peščanika doprineli svi koji su ispunjavali njegov prostor. Dok upravo one uporno zavode svoje slušaoce magijom istine.
Da li je Dan Evrope praznik samo onog dela kontinenta koji se osnovano može smatrati slobodnim, srećnim i uspešnim?
Svečanom sednicom Parlamenta koja je trajala petnaest sati, država Srbija praktično je proslavila svoja dva najveća praznika: Dan Europe i posebice Dan antifašističke borbe.
Nipodaštavanjem međunarodnih institucija i pravde premijer je sebe i zvaničnu Srbiju vratio u njen nekadašnji status odmetnika koji zaslužuje sva sredstva pritiska i odmazde.
Omiljena kovanica Vojislava Koštunice o rupi & svirali praktično je zaživela pre godinu dana kad je bolesno strpljiva EU odjednom popizdela i prekinula pregovore.
Nekoliko meseci trajala je besomučna medijska akcija u kojoj se građanstvo obaveštavalo da se menjaju zdravstvene legitimacije i zamenjuju novim, s elektronskim čipovima.
Nesposobna da se snađe u prilikama čijoj je destrukciji najviše doprinela, izložena izvesnosti dobrih odnosa sa susedima, zvanična Srbija pretvara se da vodi svetsku politiku na načelima univerzalne pravde.
Danas – U državama koje sa oklevanjem prihvataju ograničenje slobode govora, bilo je osuda zbog izazivanja rasne i etničke mržnje.
Neoprezni Janković lakonski je potvrdio ono što se golim okom videlo: da članovi Vlade lebde negde između klasične šizofrenije i tradicionalne srpske poremećenosti!
Napad na Dejana Anastasijevića odigrao se u zaklonu histerije koju su, svako iz sopstvenih pobuda, orkestrirali Tadić, Koštunica i Nikolić, kako bi diskreditovali nemačkog ambasadora, time i politiku njegove zemlje i EU.
Retoričko prolećno pitanje: ima li negde u svetu države bez Vlade, bez Skupštine, bez Ustavnog suda, bez budžeta – dobija svoj kratki prolećni odgovor: ima!
Popularnost predsednika Tadića sve je očiglednije posledica inercije a sve manje stvarnog poistovećivanja s vrednostima koje on iskazuje nerado i nedovoljno iskreno. Dok je politika premijera nedvosmislena.
Republika – Prvo ćemo pokazati jačanje “partijske države” i porast sistemske korupcije. Zatim ćemo prikazati kako funkcioniše partijski monopol.
Vojislav Koštunica, srpski tehnički premijer, nakon samo 60 minuta provedenih u Sali UN, pobedonosno je poručio da je Ahtisarijev predlog “propao”!
Potpuno iscrpljen od pominjanja Vojislava Koštunice, zakunem se da bar 24 časa neću obraćati pažnju na pomenutog tehničkog premijera.
Naredna generacija nomenklature koja je zatrla Vukovar, Srebrenicu, krajinske Srbe, jugoslovensko Kosovo i urbanu Srbiju, spustila je novu gvozdenu zavesu u iščekivanju restauracije bipolarnog sveta.
Vođeni poučnom poslovicom da sve što je brzo jeste kuso, naročito kad treba formirati novu Vladu, srpski politički maheri nigde ne žure.
Danas – Premijera Đinđića su u zvanični konsenzus o Kosovu, posredstvom oca nacije, uveli upravo oni koji su, najmanje, poslužili kao “politički kišobran” njegovom ubistvu.
“Postoje tri forme življenja: isusovska (Isus), faustovska (Faustus) i ulisovska (Ulysses)” – pisao je Šandor Marai (Sándor Márai) kad je stupio na svoj ulisovski put.
Srbija, dabome, nije kriva za genocid; Rusija i Kina će s nepodnošljivom lakoćom veta vratiti Kosovo u naručje Srbije.
Danas – Na Zorana Đinđića pomislim skoro svaki dan, svaki put kada se suočim sa ponižavajućom stvarnošću u kojoj živimo od trenutka njegovog ubistva.
Novi predlog gubitnika poslednjih izbora o takozvanoj podeli odgovornosti nezapamćeno je javno priznanje o ukidanju izbora i volje građana.
Piše Đorđe na sajtu “Nova srpska fašistička misao”: “Nema veze što bošnjačka tužba, takva kakva je, od početka nije imala mnogo veze sa pameću, činjenicama i logikom.”
