Danas je, bre, to evropska partija, sve levičar do koljača, sve zločinac do euroentuzijaste, sve demokrata do socijalista, ne zna se gde počinje Tadić a gde u vimetu završava Dačić! 

Danas
Direktor Službe za ljudska i manjinska prava Petar Lađević – ako su njegove reči verno prenesene – izneo je nekoliko krajnje spornih stavova.

Šta ako oslobođeni Marko dođe iz Rusije, gde se skrivao od pravde i opet nekoga izmlati i zapreti mu motornom testerom? Ako ga policija privede i prijavi, biće to proglašeno za nastavak “političkog progona”.

Ako McCain bude izabran, ja se definitivno ispisujem iz Amerike, nek’ si jebu mater na vjeke vjekova.

Naslov ovog teksta je preuzet sa albuma Idola, koji se na folirantski način nešto kao bavio pravoslavljem i koji je 1986. godine proglašen za najbolju ploču YU rocka, skupa sa numerama Rusija i Nebeska tema.

Samo se iznenadnom i očekivano-razarajućom bolešću u tragovima mozga može objasniti ono što se u ćelijama svesti oblikovalo Tadiću u procesu kupovine miloševićevskog Otpada.

Pobuna, pravo na pobunu, pobunjeni čovek, inauguracija pobune. To je bila osnovna značajka šezdeset i osme, te trećeg juna, posle četrdeset godina, hoću da kažem zdravo svima onima koji su se tada pobunili, a od kojih su se mnogi i posle toga bunili, više puta usprotivili.

Ceo ovaj tužni cirkus od cenkanja oko vlasti u državi i na lokalu polako se pretvara u skarednu farsu nedostojnu pristojnih ljudi.

U Mostu RSE Omera Karabega govore Olivera Milosavljević, profesor Filozofskog fakuleta u Beogradu, i Igor Graovac, viši znanstveni saradnik Hrvatskog instituta za povijest.

U sredu, u podne, u fancy-ambijentu restorana “Kalemegdanska terasa” potpisan je koalicioni sporazum onih stranaka koje će narednih godina voditi Beograd.

Nagli skok cena sirove nafte na svetskom tržištu tokom ovog meseca, između 15 i 18 odsto (svakog dana je drugačije), očigledno je uzbudio čitav svet.

Pa šta kažete urbanisti, arhitekti, znanstvenici i akademici, građanke i građani, šta kažete kada vam se lepo kaže: Nemoj da ruše i biju, baš on i baš oni kažu “Nemoj da ruše i biju”.

Posle “kandidata za gradonačelnika”, Aleksandra Vučića, srpski radikali rešili su da za ministra unutrašnjih poslova u budućoj vladi kandiduju Milorada Mirčića.

Mnogo nije dobro. Ne bih da budem depresivan, ali ovo što vidite naokolo to je poprilično stravično poprište razornog metafizičkog zemljotresa sa epicentrom u Knez Mihajlovoj. This is the end my beautiful friend, the end… horror… Niko nije posebno kriv. Svi su krivi. Niko nije kriv. Zašto baš nama? Da li smo mogli da izbegnemo tu čašu? Da li se vredi boriti, ili odustati od svega.

Vijest da je Ivica Dačić otputovao u Moskvu, verovatno je bila onaj mentalni trigger za ličnu predstavu o filmu u kojem mali Ivica i velika Mira sklapaju pakt pomirenja.

Toliko se pričalo i pisalo o našim i savremenim jahačima i jahačicama Apokalipse, pa zamislite kada bi sve to zaista uživo i videli.

Iako se u trenutku pisanja ovog teksta još ne zna ko će napraviti vladu, uzmimo da ishod bude trenutno najbolji dostupan. To nije koalicija DS i LDP sa podrškom socijalista, jer LDP neće sa socijalistima, a i socijalisti ne bi pristali na ovakvu ulogu.

To što bi srpski radikali mogli da uzmu vlast u Beogradu uz pomoć klerofašista i narodnih izdajnika nije moja – ni tvoja, čitaoče – zasluga.

Pokušavajući da nekako objasni svoj poraz na proteklim izborima, Vojislav Koštunica je natuknuo da je on dugo bio na vodećem položaju u jednoj zemlji u tranziciji.

Ovaj rezultat je trijumf Demokratske stranke. Ona prvi put od svog nastanka postaje najjača parlamentarna stranka, čemu je doprinelo njeno pomeranje ka evropskoj opciji.

Nekoliko minuta nakon što su objavljeni rezultati izbora, glasači zaljubljeni u Tadića i ostale, odlučili su da rezultat od 103 osvojena mandata koalicije pretoče u alkoholnu euforiju.

Strah je bio gadan. Ali, građani su pobedili. Oslobodili smo se od straha. Prevladali, prevagnuli, razgrnuli, otvorili put.

Na prvi pogled, ishodi izbora na svim nivoima, održanih u Srbiji 11. maja 2008, označavaju povratak najobičnije racionalnosti.

Pošto se ovi redovi pišu u nedelju pre podne, dok vi svi masovno koristite svoje biračko pravo, sa sve karanfilima u reveru i u najboljoj odeći, ja nemam kud nego da se bavim drugim, zanemarenim, pitanjima.

Srbija je, dozvolite da se do imbecilizma divim, zemlja živućih heroja.

U našoj novokomponovanoj političkoj analitici već duže vreme se lamentira nad takozvanom teorijom čistih klozeta, po kojoj se političke vrednosti EU odbacuju kao licemerne, dok se priznaje da bismo mogli da preuzmemo neke napredne običaje kao što su čisti javni klozeti. 

Italija je danas jedina zemlja u Evropskoj uniji u čijem parlamentu ne postoji nijedan poslanik deklarisane levice.

Izgleda da je lakše biti Srbin nego čovek. “Budimo ljudi, što reče neko, iako smo Srbi” – govori odnedavno Njegova Svetost Patrijarh Srpski Pavle, nimalo bezazleno, suočen sa istinom.

Čitava diplomatska pizdarija okončana je kad je svoj ćirilični potpis na famozni SSP stavio potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić.