E-novine – Zato je tako savršeno odigrao ulogu nadrilekara, sitnog, preobučenog prevaranta, to što bi Karadžić stvarno bio.

Zdravko Mucić: Osuđen za hotimično nanošenje velikih patnji ili teških povreda, protivpravno zatočavanje civila, hotimično lišavanje života, mučenje, nečovječno postupanje.

U proljeće 1989. postao sam član Udruženja književnika Bosne i Hercegovine. Tog dana sjedio sam pokunjen u posljednjem redu drvenih klupa, u zgradi sarajevske Vijećnice…

Odmah po hapšenju, neko je pokušao da proda priču o Radovanu Karadžiću kao samoosposobljenom „kameleonu“.

Negde između ovih vremena može se tražiti ravnoteža u odnosima sa svetom, u obračunu sa zlom fašizma. Ravnoteža u vremenu i prostoru.  

Kad smo već kod kadrovske politike, od novog direktora očekuju se tri ključna poteza: da imenuje zamenika (direktora operacija)…

U toj plitkoj močvari, u kojoj se svakom insektu valja nositi s izazovima novog doba kako god zna i umije, Feralu nema mjesta.

Ipak je, očito, moguće živeti sporo, umreti u dubokoj starosti a i dalje zadržati status kulturne ikone. A možda su čak i rehab-centri bolji nego ranije?

Nadam se da je to tapšanje po ramenu, ili po nadlaktici, tako karakteristično za mentalitet, ako tako šta postoji, i neka vrsta osećanja greha pred onima koji ga prosto ne osećaju. 

Danas – Prijehavši u Beograd zadovoljstva svoga rad, što reče pesnik, objašnjeno mi je bilo da nije reč o nacionalnom, nego o partijskom pomirenju, od čega mi je sada mnogo lakše.

Tada su poslanici Demokratske stranke ćutali, dakle, dozvoljavajući da Socijalistička stranka brani svog nekadašnjeg lidera, ali ne i ustajući u istu takvu odbranu sopstvenog. 

Nema nigdje na svijetu takvog moralno-političkog rahatluka kao što to ima u multikulturnoj, multinacionalnoj Bosni, u kojoj nijedan čin nije, niti će ikada biti samo naš, ko god da smo mi. 

Pouka je bernhardovska: od prošlosti se ne može pobjeći, no svako treba nositi (samo) svoj križ. 

Prvih sto dana svake vlade su uvek veoma bitni, a čini se da su u Srbiji ovoga puta i veoma bitni jer valja “očistiti sto” i okončati stare poslove.

Boris Tadić uzeo je za ruku Ivicu Dačića i odveo ga u Atinu da ga pokaže svojim prijateljima, drugovima iz Socijalističke internacionale. 

Nije, nažalost, istina da je na majskim izborima “ubedljivo pobedila proevropska Srbija”. Uspeh jeste značajan ali, nažalost, nije dovoljan.

Feral je mrtav, i vala neka je. Nikome više Feral Tribune zapravo nije trebao, pa je ovako možda ipak najbolje.

Pošto smo se već složili oko idejne bliskosti i osećajne sabornosti Demokratske stranke i SPS, ne bi trebalo da ima prepreka svemu ostalome.

Homofobija je mesto iskazivanja opšte mržnje prema svima sa kojima se ne slažemo, koje ne uvažavamo ili sa kojima želimo da se politički obračunamo.

BH Dani – Osim religije, koja se nameće, odozgo, kao norma i kao osnovni činilac kolektivnog identiteta, ispostavilo se da i fudbal, dubinski i moćno, deli i zavađa ljude.

S ruba travnjaka naše je utakmice redovito pratila izbjeglička “mala raja”, dječarci od šest, sedam, koji bi jedva dočekali da poslije nas i sami zaigraju “Bosanci” naspram “Hrvata”. 

Kada je izgledalo da sve ide po planu i da se sklapa vlada kojoj će ton davati jedna stranka koja je na centru političke scene u Srbiji, potporni stub buduće vlade je izgleda napukao.

Nema tog razloga da danas podržim Dačića via Tadić; neću, ne dolazi u obzir, ni mrtav, samo me poštedite objašnjenja da je sve ovo “u korist Srbije na evropskom putu“.

Srbija je zemlja-karikatura. U palanački samozadovoljnom društvu već predugo ništa nije isto kao drugde.