Omiljena gimnastička disciplina među elitnim srpskim fašistima: negiranje teoretske mogućnosti da su The Serbs sposobni da nekom nešto učine nažao.

Inicijatori građanske inicijative okupljeni oko kampanje Bebac.com razgovarali su sa Vladom i glatko su (što u ovom slučaju znači i bezobzirno) odbijeni.

Prelomivši da ipak razgovara s predsedavajućim EU u Lisabonu, premijer je, ne upuštajući se u pojedinosti, ponovio da Kosovo ne sme biti druga albanska država.

Lako bi bilo napisati neku kićenu kulturno-političku analizu i u nju nadrobiti svega i svačega, no koncerti Rolling Stonesa već odavno nemaju veze ni sa kulturom ni sa politikom.

Pažljivo iščitavanje ove fakture (vredne oko 700 kuna) jeste u spektakularnom uvođenju nove parazitske kategorije – carinsko posredovanje u uvozu, dakle: špedicije!

Ideja o strateškom partnerstvu ima smisla za Rusiju, ali ne i za mnoge evropske zemlje, koje teže učlanjenju u NATO upravo da bi se obezbedile od mogućih ruskih pritisaka.

Strategija održivog razvoja, kao preduslov prilagođavanja države evropskim integracijama, ionako je samo fikcija u zajednici zaglavljenoj u prošlosti, predrasudama i šizofreniji predpolitičkih uverenja.

Zlosutni efekat sunčanih pega na nacionalno kompaktnu moždanu masu, lepo se primio na Vojislava Koštunicu.

Kosovski paradoksi utisnuti su u suštinu nemogućnosti da se, u izglednom vremenu, razreši sopstvena kvadratura kruga, koja se ne svodi na konačni državni status i prevaziđena poimanja suvereniteta.

Ono što je sigurno najzanimljivije u ovom naučnom radu Olivera Dulića – koji je diplomirao medicinu a ne arhitekturu ili građevinu – jesu nepoznati detalji.

Inače, Rusija je odbacila Ahtisarijev plan, mada je unapred pristala na načela procesa utvrđivanja budućeg statusa Kosova, kao članica Kontakt grupe. Ali, bez obzira na bilo čije posredovanje, kosovska budućnost pretežna je briga Srbije.

Formiranje nove vlade učinilo je smislenim i novo pretresanje kampanje koju je “demokratski blok” vodio protiv premijera dr Zorana Đinđića, koja je postala medijska i idejna uvertira njegovom ubistvu.

Jedan od važnih aktera tranzicije, sudija Goran Kljajević stradao je u predatorskoj stihiji koja je srušila vladu Zorana Živkovića i Srbiju uvela u lavirint afera i skandala kojima se prikrivalo ozakonjenje novog talasa primarne akumulacije.

Valjalo je videti srpske navijače uoči utakmice Finska – Srbija: sa razvijenim četničkim zastavama i obaveznim šajkačama, zagrljeni u ćiriličnom kolu.

U prvim godinama svog ostvarenja, avnojevska ideja je samu sebe osporila pojavom novog povlašćenog upravljačkog sloja i udvoričkih elita.

Intervju za Neue Zürcher Zeitung.

Menjanje naziva ulica nedavno se usred Novog Beograda pretvorilo u klasični politički performans, uz sve neophodne elemente ovdašnje sveprisutne poremećenosti.

Da li je trebalo podsetiti premijera na dogovore koji su prethodili izboru Nikolića za predsednika parlamenta (koji podsećaju na slučaj jedne predaje), i na zajednički politički kurs koji je najednom, makar naizgled, poremećen?

Šta je zanimljivije? Vijest da su zbog likvidacije Zorana Đinđića osuđeni Milorad Ulemek i Zvezdan Jovanović ili vijest da se nije sudilo političkim nalogodavcima već egzekutorima?

Danas – Premijer je u svome prvom obraćanju više opominjao i pretio nego obećavao.

Za ispravno mentalno uverenje kako današnja Srbija pripada najnižem redu organizama u podvrsti retardiranih cirkuskih kolektiviteta – bilo je sasvim dovoljno 96 sati.

Bez potrebe i velikodušno relativizujući svoju ulogu, Svetlane su pomenule da su vrednosti Peščanika doprineli svi koji su ispunjavali njegov prostor. Dok upravo one uporno zavode svoje slušaoce magijom istine.

Da li je Dan Evrope praznik samo onog dela kontinenta koji se osnovano može smatrati slobodnim, srećnim i uspešnim?

Svečanom sednicom Parlamenta koja je trajala petnaest sati, država Srbija praktično je proslavila svoja dva najveća praznika: Dan Europe i posebice Dan antifašističke borbe.

Nipodaštavanjem međunarodnih institucija i pravde premijer je sebe i zvaničnu Srbiju vratio u njen nekadašnji status odmetnika koji zaslužuje sva sredstva pritiska i odmazde.

Omiljena kovanica Vojislava Koštunice o rupi & svirali praktično je zaživela pre godinu dana kad je bolesno strpljiva EU odjednom popizdela i prekinula pregovore.

Nekoliko meseci trajala je besomučna medijska akcija u kojoj se građanstvo obaveštavalo da se menjaju zdravstvene legitimacije i zamenjuju novim, s elektronskim čipovima.

Nesposobna da se snađe u prilikama čijoj je destrukciji najviše doprinela, izložena izvesnosti dobrih odnosa sa susedima, zvanična Srbija pretvara se da vodi svetsku politiku na načelima univerzalne pravde.

Neoprezni Janković lakonski je potvrdio ono što se golim okom videlo: da članovi Vlade lebde negde između klasične šizofrenije i tradicionalne srpske poremećenosti!

Napad na Dejana Anastasijevića odigrao se u zaklonu histerije koju su, svako iz sopstvenih pobuda, orkestrirali Tadić, Koštunica i Nikolić, kako bi diskreditovali nemačkog ambasadora, time i politiku njegove zemlje i EU.

Retoričko prolećno pitanje: ima li negde u svetu države bez Vlade, bez Skupštine, bez Ustavnog suda, bez budžeta – dobija svoj kratki prolećni odgovor: ima!