U sredu, 27. februara navršava se 15 godina od otmice i ubistva 19 Bošnjaka, državljana Srbije i Crne Gore, putnika u vozu na relaciji Beograd-Bar. Za zločin je osuđen samo jedan počinilac.Porodice još uvek tragaju za telima svojih najmilijih. Žrtvama još uvek nije podignut spomenik.
Nacional
Bila sam u Beogradu u nedjelju kad je Kosovo proglašeno državom. Na ekranu svog televizora u hotelskoj sobi gledali smo što “huligani” rade Beogradu. Dijelila nas je jedna ulica. U ponoć je portir zamolio moga muža da skine tablice s automobila.
Ne postoji nasilje nad stvarima, kao što misle neki ministri. Postoji samo nasilje nad ljudima i drugim svesnim ili živim bićima.
B92 – Kada se svojevremeno spremao miting na Ušću, bila sam gimnazijalka, u školi je tim povodom bila proglašena radna subota i učenici organizovano privođeni da slušaju Miloševićev govor, onaj koji je najavio smrt mnogih od njih. Mene roditelji na Ušće nisu pustili.
U tjednu u kojem je Kosovo postalo nezavisna država, prava tragedija dogodila se u Novom Sadu gde je u kafiću “Lounge” u namerno izazvanom požaru izgorelo osam mladih ljudi.
Nova albanska država, koja je samo albanska, njen međunarodni položaj sporan, a nezavisnost nadgledana i ograničena, nastala je i kao tvorevina srpske politike.
Dok se Pakistanci pripremaju za parlamentarne izbore zakazane za 18. februar, mnogi posmatrači gaje nadu da će glasanje označiti početak razdoblja stabilnosti i mira tako što će narod dati legitimnost vladi.
Feral Tribune
U nedelju uveče Slobodan Samardžić, ministar za Kosovo i Metohiju u vladi Srbije, izrekao je jasno i glasno: uvođenje vanrednog stanja jeste jedan od mogućih odgovora srpske države na eventualno proglašenu nezavisnost Kosova.
Sad kad je sasvim izvesno da sa Evropskom Unijom nemamo nikakve, čak ni peting odnose.
Ponavljanje istorije, za kojim poseže premijer Srbije u klero-boljševičkom transu, pošto su izbori osporili legitimitet njegovog političkog postojanja, mada ne i politici, obično se odvija u iskrivljenoj svetlosti oživljavanja prošlosti.
Pred kamerama se hapse, a na zadnja vrata puštaju i nestašni dečaci bliski vlasti u vidu recimo neonacista, zaduženih da tu i tamo zamute medijske vode, ako se tamo negde nešto bitno prodaje (fabrika, put, javno preduzeće).
Svega tri dana nakon pobede Borisa Tadića na predsedničkim izborima, država Srbija a posebice pomenuti Tadić jesu u zanimljivoj erotskoj situaciji.
Posle prekretničkog Oktobra, Srbija se opet našla pred raskrsnicom, sa rizikom da ponovo izabere gori put. Nisu sve raskrsnice iste, ova današnja je možda ipak najpresudnija.
Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren.
Prva lekcija koju bi trebalo da naučimo iz etničkih sukoba u Keniji jeste da napredak, ma koliko bio delotvoran, ne može da bude rešenje za sve.
Izbor Putinovog dugogodišnjeg poslušnika i pažljivo izabranog naslednika, Dmitrija Medvedeva, za predsednika Rusije znači da je Putin formalno predao sve ceremonije vlasti Kremlja.
Ja za sebe i u svoje ime ovako odlučujem. Gledam svoju zemlju na ivici ambisa i za taj sunovrat krivim vlast koju svojom pogrešnom politikom održava Boris Tadić. Svesno i ne bez ljutnje, odlučujem da mu dam poslednju šansu.
Fatum srpske nesloge udari premijera naglom glavoboljom, ustade i opet priđe prozoru. Učini mu se da na ulici vidi Čedomira Jovanovića, ali nije mogao da se zakune.
Kroz nekoliko godina Srbija se može naći u situaciji da je bez Kosova, bez EU, u hladnom ratu sa Amerikom, i bez gasovoda. Pred nama je „savršena oluja”. Čak i ukoliko ne dodamo domaće „burne” komponente.
Demokratija je jasno odredila svoje značenje. Zato su u Srbiji u kojoj ponovo odlučuju milioni nepismenih, spremni da poveruju u svaku mitologiju koja će ih očuvati u izolaciji i samoći, oslobađajući ih potrebe da se menjaju, izbori samo tegoba.
Dakle nesporno je da su Nikolić i Tadić postigli uspeh samim ulaskom u drugi krug. Ali ne samo zbog toga već više zbog činjenice da su obojica osvojila po oko 500.000 glasova više nego njihove partije pre godinu dana.
Srbija neumorno proizvodi kontroverze. To nije slučajno.
Vojislav Koštunica superiorno je ignorisao tzv. dileme srpskog društva i čitav 14. januar ugodno proveo u kulturološkoj instalaciji na koju ga je obesio Nemanja (ex-Emir) Kusturica.
Govor Feralova urednika Predraga Lucića na otvaranju izložbe radova bosanskohercegovačkih umjetnika u sjećanje na žrtve srebreničkog pokolja, postavljenoj u splitskoj palači Milesi.
Svaki dan po deset puta u satu slušam Tadićeve snimljene audio-poruke i uvek se sledim kad čujem da patetikom iz španskih serija kaže “naše bake i naše deke”.
Danas – Reakcija srpskih vlasti na kosovsku nezavisnost, tj. plan o tome kako će se reagovati, proglašen je za državnu tajnu.
Nezakonita privatizacija NIS-a je jedan u nizu malih državnih udara kojima je Koštunica, preuzimajući poluge Miloševićevog režima, uključujući institucije, za sebe pribavljao i onu vlast za koju nije dobio demokratski mandat.
Nije istina da su Srbi gluplji od ostalih naroda, da imamo kratko pamćenje, da smo već danas zaboravili šta je bilo juče – iako vlast to misli. Ako je izborna volja većine pre manje od godinu dana izneverena, nezadovoljstvo time treba pokazati na ovim izborima.
Za 17. i 18. januar najavljuje se poseta ruskog predsednika Putina Bugarskoj. Javnost u Srbiji ova poseta interesuje zbog najava da će tokom posete biti potpisan sporazum o bugarskom učešću u izgradnji gasovoda Južni tok.
Već i u teroru Titovog šefa policije figurirao je sličan motiv: ta „šiptarska bagra“ sa juga želi da zagospodari drevnom srpskom zemljom na Kosovu.
Beton – Žiri za dodelu Andrićeve nagrade odlučio je da to prestižno književno priznanje za 2002. dodeli Miroslavu Toholju za knjigu Mala Azija i priče o bolu.
Valjda bi mediji, uključujući štampane, i ozbiljne, kakav je Danas, trebalo da uzmu u ozbir pravo i potrebu javnosti da se opusti, na trenutak prepusti zaboravu i okrene optimizmu. I u zemlji kakva je Srbija.
