Posle “kandidata za gradonačelnika”, Aleksandra Vučića, srpski radikali rešili su da za ministra unutrašnjih poslova u budućoj vladi kandiduju Milorada Mirčića.

Mnogo nije dobro. Ne bih da budem depresivan, ali ovo što vidite naokolo to je poprilično stravično poprište razornog metafizičkog zemljotresa sa epicentrom u Knez Mihajlovoj. This is the end my beautiful friend, the end… horror… Niko nije posebno kriv. Svi su krivi. Niko nije kriv. Zašto baš nama? Da li smo mogli da izbegnemo tu čašu? Da li se vredi boriti, ili odustati od svega.

Vijest da je Ivica Dačić otputovao u Moskvu, verovatno je bila onaj mentalni trigger za ličnu predstavu o filmu u kojem mali Ivica i velika Mira sklapaju pakt pomirenja.

Toliko se pričalo i pisalo o našim i savremenim jahačima i jahačicama Apokalipse, pa zamislite kada bi sve to zaista uživo i videli.

Iako se u trenutku pisanja ovog teksta još ne zna ko će napraviti vladu, uzmimo da ishod bude trenutno najbolji dostupan. To nije koalicija DS i LDP sa podrškom socijalista, jer LDP neće sa socijalistima, a i socijalisti ne bi pristali na ovakvu ulogu.

To što bi srpski radikali mogli da uzmu vlast u Beogradu uz pomoć klerofašista i narodnih izdajnika nije moja – ni tvoja, čitaoče – zasluga.

Pokušavajući da nekako objasni svoj poraz na proteklim izborima, Vojislav Koštunica je natuknuo da je on dugo bio na vodećem položaju u jednoj zemlji u tranziciji.

Ovaj rezultat je trijumf Demokratske stranke. Ona prvi put od svog nastanka postaje najjača parlamentarna stranka, čemu je doprinelo njeno pomeranje ka evropskoj opciji.

Nekoliko minuta nakon što su objavljeni rezultati izbora, glasači zaljubljeni u Tadića i ostale, odlučili su da rezultat od 103 osvojena mandata koalicije pretoče u alkoholnu euforiju.

Strah je bio gadan. Ali, građani su pobedili. Oslobodili smo se od straha. Prevladali, prevagnuli, razgrnuli, otvorili put.

Na prvi pogled, ishodi izbora na svim nivoima, održanih u Srbiji 11. maja 2008, označavaju povratak najobičnije racionalnosti.

Pošto se ovi redovi pišu u nedelju pre podne, dok vi svi masovno koristite svoje biračko pravo, sa sve karanfilima u reveru i u najboljoj odeći, ja nemam kud nego da se bavim drugim, zanemarenim, pitanjima.

Srbija je, dozvolite da se do imbecilizma divim, zemlja živućih heroja.

U našoj novokomponovanoj političkoj analitici već duže vreme se lamentira nad takozvanom teorijom čistih klozeta, po kojoj se političke vrednosti EU odbacuju kao licemerne, dok se priznaje da bismo mogli da preuzmemo neke napredne običaje kao što su čisti javni klozeti. 

Italija je danas jedina zemlja u Evropskoj uniji u čijem parlamentu ne postoji nijedan poslanik deklarisane levice.

Izgleda da je lakše biti Srbin nego čovek. “Budimo ljudi, što reče neko, iako smo Srbi” – govori odnedavno Njegova Svetost Patrijarh Srpski Pavle, nimalo bezazleno, suočen sa istinom.

Čitava diplomatska pizdarija okončana je kad je svoj ćirilični potpis na famozni SSP stavio potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić.

Vest jeste istinita: negde kod Niša, policija je 20. aprila, baš na rođendan Adolfa Hitlera, privela 24 osobe koje su kod sebe imali nacističke zastave i ostala fašistička obeležja.

Kulturu od nekulture na nivou sistema deli osnovna distinkcija: ili poredak kontrole uverenja ili poredak kontrole posledica uverenja. To je ključna alternativa, tu će se ili odigrati pomak i preokret, ili neće.

Zajedničkom akcijom Vlade Srbije, Tijanićevog RTS-jihada i Večernjih novosti, ovih je dana izabrano 204 najsrećnijih dobitnika nove srpske putovnice.

Čitao sam informaciju “FoNeta” koja naučno dokazuje Srpsku Superiornost, Tehnološki Patriotizam i Duhovnu Vertikalu pupčanom vrpcom povezanu sa Kosovskom Robotikom.

U ovom slučaju, govorimo o pojmu “Milosrdni anđeo”, kako se od marta 1999. već hiljadama i hiljadama puta u srpskim medijima, u razgovorima i člancima, pa i kod crkvenih ljudi, naziva NATO-agresija 1999. godine protiv Srba i tadašnje Savezne Republike Jugoslavije a u korist kosovsko-metohijskih Albanaca.

“Nominentur Neoplanta” – pribeležila je na latinskom Marija Terezija na marginu pismene zamolnice novosadskih građana. Tako je nastao Novi Sad, Neusatz i Újvidék.

Pre nekoliko nedelja napravim koalicioni sporazum sa samim sobom da bar nekoliko dana apstiniram od političkih emisija na ovdašnjim televizijama, ali mi đavo ne da mira.

Biću u Ulici majke Tereze nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Prizivaću sećanja. Prvo sećanje smo ti, Flaka, i ja kako stojimo u istoj toj ulici, koja se u to vreme zvala Maršala Tita. Proslavljamo nove godine šezdesetih.

Danas – Pre četrdest godina je doživela neuspeh tržišna reforma. Potom su doživeli neuspeh zagovornici liberalnih i demokratskih reformi.

Anonimni Dezerter jedan je od više desetina hiljada mladih ljudi koji su napustili Srbiju tokom devedesetih godina, jer je odbio je da učestvuje u ratovima koje je ona vodila.