Iman Bugaigis, žena četrdesetih godina, profesorka stomatološkog fakulteta mi je objašnjavala šta skandiraju okupljeni ispred sudnice: „Ono što govore je da više nisu spremni da žive sa sramotom.“

Hobsbaum nas podseća na jednu kratku rečenicu u Komunističkom manifestu: kapitalizam će se možda završiti u „istovremenom uništenju suprotstavljenih klasa“.

I dok se na Kosovu kuvalo, Bedžet Pakoli je uspeo „ponešto“ da izgradi u Kazahstanu i da završi restauraciju Kremlja.

Libija posle Gadafija lako bi mogla utonuti u međusobne borbe, što bi na kraju dovelo do podele na nekoliko manjih zemalja, gde bi na vlasti bila lokalna plemena.

Mučitelji i lopovi koji još uvek vode veliki deo tragično pogrešno nazvanih „zemalja u razvoju“, su prijatelji, saveznici i drugari u zaveri, naših izabranih lidera.

Grupa Albanaca, predvođenih ministrima iz Demokratske unije za integraciju (DUI), započela je rušenje crkve u izgradnji na skopskoj tvrđavi Kale u opštini Čair, u kojoj većinu čini albansko stanovništvo. Dva dana kasnije, na tvrđavi je došlo do sukoba između grupe makedonskih i albanskih navijača.

Svi se pitaju koji su to razlozi koji će naše građane naterati da izađu na trgove?

Šta su ruske vlasti preduzele povodom terorističkog akta koji se dogodio u Moskvi.

Da li će pukovnik Moamer Gadafi biti treći arapski vođa koga će zbrisati talas protesta u ovom delu sveta.

Prvo poglavlje iz knjige Geopolitika emocija – Kako politike straha, poniženja i nade prekrajaju svet: Globalizacija izaziva nesigurnost i postavlja pitanje identiteta – konkretno, kroz strah (na Zapadu), nadu (u Aziji) i poniženje (u zemljama trećeg sveta).

U revolucijama ne pobeđuju stihovi. Budući politički sastav Egipta zavisiće od stotinak oficira.

Zamislite knjigu od 30-ak stranica, koju je napisao nepoznati starac od 93 godine.

Medvedev i Putin prosto nisu sposobni da osmišljeno rukovode Rusijom.

Demokratija van Amerike je prihvatljiva samo dok je u skladu sa njenim ciljevima.

Građani na trgu Tahrir žele slobodu. Ne treba da budemo uplašeni, jedino možda začuđeni kako da se to ranije nije dogodilo.

Da bi neka ideologija umrla, ona prvo mora da postane državna. Marksisti su 70 godina sistematski ubijali Rusiju, no ona je ostala živa, a marksizam je lipsao.

U protestima u Tunisu i Egiptu, ne može se zanemariti jedna stvar – očigledno odsustvo muslimanskog fundamentalizma.

Ove nedelje se o evropskoj budućnosti odlučuje na trgu Tahrir, isto kao što se o njoj odlučivalo ’89. na Venceslavovom trgu u Pragu.

Ljudi su spremni da se bore za poštovanje i priznanje, isto koliko i za manje apstraktne koncepte kao što su hrana ili teritorija.

“Uživam u slabostima, uvredama, poteškoćama, progonstvima, tjeskobama poradi mesije; jer kad sam slab, onda sam moćan”.

Oni koji se plaše jačanja ekstremizma u ovom delu sveta, trebalo bi isto toliko da se plaše i benignih diktatura.

Liberalna državna moć građanina dovodi do toga da sobom samim vlada i to uz pomoć vežbanja samoispitivanja.

Teroristički akt na aerodromu Domodedovo izjednačen je s prirodnom katastrofom.

Vlada nemire tretira pre svega kao bezbednosno pitanje.

Rusija mora da nauči da živi kao postkolonijalna, a ne postimperijalna  ili postsovjetska država.

Ja, zatvorenik broj 174517, zahvaljujući Vama, mogu govoriti Nijemcima, podsjetiti ih na ono što su učinili, i kazati im ”živ sam i htio bih vas razumjeti, kako bih vas mogao suditi”.

Kakav užasan dan za Albance. Izveštaj Dika Martija usvojen je u Parlamentarnoj skupštini SE.

“Staljin” već odavno nije vlastita imenica. Ona je kao naziv neke teške hronične bolesti i treba je pisati malim početnim slovom.

Zvanično, država je bila posvećena modernizmu, sekularizmu i razvoju, ali u isto vreme nije tretirala svoje građane kao odrasle ljude.

Sol smatra da je Zapad poslednjih 25 godina proveo radeći na „sporom i mazohističkom samoubistvu“.

Sedela je pored Ehuda Baraka kao lep ornament, mlada, elegantna obrazovana i obećavajuća. A onda se pokazala kao nešto lažno i isprazno.