TTIP je skraćenica za Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo, trgovinski sporazum o kome upravo pregovaraju EU i SAD. Omiljena meta protivnika ovog sporazuma su – hlorisani pilići.

Nosač aviona u Persijskom zalivu nosi ime predsednika koji nas je uvukao u rat pre četvrt veka. U Iraku smo već toliko dugo da imamo nosač aviona nazvan po predsedniku koji je započeo ovu avanturu.

Pokret nazvan Kišobran revolucija zbog načina na koji se demonstranti štite od biber-spreja privlači pažnju sveta, dok se analitičari pitaju hoće li ovaj protest dati podsticaj demokratizaciji celog regiona.

Poriv da se žrtve depresirane ekonomije krive za sve otporan je na logiku. Desnica uporno tvrdi da nezaposleni uživaju u izdašnoj naknadi, koju definišu kao „plaćanje ljudima da ne rade ništa“.

Skoro 30 godina izveštavam o izraelskoj okupaciji, pišući za izraelske čitaoce. To je nezahvalan posao, jer ovde niko ne želi da se prema Palestincima odnosi kao prema ravnopravnim ljudskim bićima.

Britanija nije pogodna za uredni federalizam SAD: 85% njenog stanovništva živi u Engleskoj. U tom akvarijumu, Englezi su kit ubica, a Škotlađani, Velšani i Severni Irci samo sitne ribe.

Treći svetski rat bi mogao da bude logična posledica istrajavanja u ovoj geopolitici ponižavanja. U Vašingtonu i Moskvi se čuju ratnohuškački stavovi, koji će dovesti do najgoreg ishoda kretanjem u začaranom krugu gluposti i ozlojeđenosti.

Nema sumnje da je antifašističko držanje (tamo gde ima fašizma) nužan izraz civilnog i humanog delanja. Ali u slučaju nedoumice i na duge staze bolje je da ga nema nego da bude lažan.

Benjaminova formula, moćna kao filmski reflektor, trebalo bi da bude stalno fiksirana na pop kulturu, ritualni aparatus američkog kapitalizma, kao što je nekad bila usmerena na dela evropske buržoazije.

Obavezna lektira: Govor gradonačelnika Udina kod spomenika ubijenim slovenačkim antifašistima, četvorici mladića koji su još 1929. godine umrli uzvikujući: Živela Jugoslavija – Smrt fašizmu.

Izrael se ne pridržava sporazuma, pooštravanje nasilja izaziva Hamasov odgovor, posle čega sledi talas brutalnosti. Ove eskalacije se u izraelskom žargonu nazivaju „košenjem travnjaka“.

Nije lako odbaciti opsesivno zastupanje doktrine propale ekonomije, kada se za nju zalažu centralne političke figure. Kongresmen Pol Rajan upozorio je 2009. na „preteću senku inflacije“…

Ruska kultura zaista postoji i svetskoj baštini je ostavila velika književna i muzička dela. Ali ona je postala velika tek pošto je Rusija postala evropska zemlja. Bez toga ne bi bilo Tolstoja i Čajkovskog.

Kao savremeno kapitalističko društvo, Škotska se suštinski razlikuje od Nove Kaledonije, zemlje u razvoju koja se bori sa nasleđem francuskog kolonijalizma. Ali težnja za nezavisnošću spaja ove dve države.

Nekoliko mišljenja o škotskoj nezavisnosti: Škotski glasači razmišljaju o razlici između zemlje i novca. Od njih se možda traži da glasaju za oblik nacionalnog entiteta koji više ne postoji. Bilo bi lepo da postoji ili da oni veruju da postoji.

Fukujamin čitalac biće prepušten depresivnom paradoksu. Liberalna demokratija ostaje najbolji sistem, ali ako ne uspe da savlada institucionalno propadanje, istorija se neće okončati s praskom već s jaukom.

Lakomislena jeres novih ateista je više buržoasko pozorište nego legitimna intelektualna debata. Ko ne bi uživao gledajući poražene vođe fundamentalističkih religija?

Imam jednu poruku za Škote: treba da se plašite. Rizici samostalnosti su ogromni. Možda mislite da će Škotska biti kao Kanada, ali verovatnije će biti kao Španija, samo bez sunca.

San Izraela da svi oni nekako nestanu nikada se neće ostvariti. Oni neće otići i neće biti izbačeni. Oni su tu zauvek. To je njihov “sumud”, njihova postojanost.

Englezi ophrvani ljubavlju prema nama treba da znaju da mi nigde ne odlazimo. Ostajemo tu. Neće biti carine, ni bodljikave žice, festival u Edinburgu će se i dalje održavati i nastaviće da dobijaju dimljene losose.

Glečer se topi i otkriva artiljerijske čaure, prazne kanistere za gorivo, stare vojničke čizme i svo ostalo đubre koje za sobom ostavljaju zaraćena ljudska bića u još jednom besmislenom ratu.

Tokom 1970-ih, 40 odsto Škota smatralo je sebe Britancima; sada samo 23 odsto. Njima nisu važne rasprave o valutama, subvencijama ili nafti. Oni razmatraju suštinu demokratije. Raspravljaju o ustavu, a ne o finansijskim izveštajima.

O novoj knjizi Naomi Klajn, koja izlazi iz štampe 16. septembra: Ako je sam kapitalizam glavni uzrok klimatskih promena, besmisleno je očekivati da korporacijama i milijarderima planeta bude važnija od profita.

Bilo je to negde 1993, posle više putovanja u Rusiju, kada sam primetila bizarnu i uznemirujuću stvar: ljudi su umirali. Ljudi u Rusiji su umirali iznenada i nasilno, a njihovi prijatelji i kolege nisu delovali iznenađeno.