Obavezna lektira: Govor gradonačelnika Udina kod spomenika ubijenim slovenačkim antifašistima, četvorici mladića koji su još 1929. godine umrli uzvikujući: Živela Jugoslavija – Smrt fašizmu.

Izrael se ne pridržava sporazuma, pooštravanje nasilja izaziva Hamasov odgovor, posle čega sledi talas brutalnosti. Ove eskalacije se u izraelskom žargonu nazivaju „košenjem travnjaka“.

Šerijatska policija patrolira nemačkim gradovima. Turski prodavci sklanjaju rakiju ispod tezgi, muškarci nose veštačke brade, dok žene šapatom pitaju: „Smem li da nosim tetovažu ispod burke?“

Nije lako odbaciti opsesivno zastupanje doktrine propale ekonomije, kada se za nju zalažu centralne političke figure. Kongresmen Pol Rajan upozorio je 2009. na „preteću senku inflacije“…

Ruska kultura zaista postoji i svetskoj baštini je ostavila velika književna i muzička dela. Ali ona je postala velika tek pošto je Rusija postala evropska zemlja. Bez toga ne bi bilo Tolstoja i Čajkovskog.

Kao savremeno kapitalističko društvo, Škotska se suštinski razlikuje od Nove Kaledonije, zemlje u razvoju koja se bori sa nasleđem francuskog kolonijalizma. Ali težnja za nezavisnošću spaja ove dve države.

Nekoliko mišljenja o škotskoj nezavisnosti: Škotski glasači razmišljaju o razlici između zemlje i novca. Od njih se možda traži da glasaju za oblik nacionalnog entiteta koji više ne postoji. Bilo bi lepo da postoji ili da oni veruju da postoji.

Fukujamin čitalac biće prepušten depresivnom paradoksu. Liberalna demokratija ostaje najbolji sistem, ali ako ne uspe da savlada institucionalno propadanje, istorija se neće okončati s praskom već s jaukom.

Lakomislena jeres novih ateista je više buržoasko pozorište nego legitimna intelektualna debata. Ko ne bi uživao gledajući poražene vođe fundamentalističkih religija?

Imam jednu poruku za Škote: treba da se plašite. Rizici samostalnosti su ogromni. Možda mislite da će Škotska biti kao Kanada, ali verovatnije će biti kao Španija, samo bez sunca.

San Izraela da svi oni nekako nestanu nikada se neće ostvariti. Oni neće otići i neće biti izbačeni. Oni su tu zauvek. To je njihov “sumud”, njihova postojanost.

Englezi ophrvani ljubavlju prema nama treba da znaju da mi nigde ne odlazimo. Ostajemo tu. Neće biti carine, ni bodljikave žice, festival u Edinburgu će se i dalje održavati i nastaviće da dobijaju dimljene losose.

Kondoliza Rajs nedavno je posavetovala Evropu: „Trebalo bi da na dugi rok promenite strukturu energetske zavisnosti i oslonite se na severnoameričke isporuke“. SAD će profitirati od novog hladnog rata, Evropa ne.

Glečer se topi i otkriva artiljerijske čaure, prazne kanistere za gorivo, stare vojničke čizme i svo ostalo đubre koje za sobom ostavljaju zaraćena ljudska bića u još jednom besmislenom ratu.

Zaustavili smo se u selu Bezimeno, odakle se već vidi more, da pitamo ko kontroliše naredni kontrolni punkt. Rekli su nam da je „ruski“. Moguće je da su u stvari mislili na „pobunjenički“.

Kada Putin bombama sruši Kijev, optimisti će reći da je tu bilo mnogo nakaznih građevina u staljinskom stilu, a sada se otvara mogućnost za izgradnju nove Saborne crkve Svete Sofije i nove Kijevsko-pečerske lavre.

Tokom 1970-ih, 40 odsto Škota smatralo je sebe Britancima; sada samo 23 odsto. Njima nisu važne rasprave o valutama, subvencijama ili nafti. Oni razmatraju suštinu demokratije. Raspravljaju o ustavu, a ne o finansijskim izveštajima.

O novoj knjizi Naomi Klajn, koja izlazi iz štampe 16. septembra: Ako je sam kapitalizam glavni uzrok klimatskih promena, besmisleno je očekivati da korporacijama i milijarderima planeta bude važnija od profita.

Bilo je to negde 1993, posle više putovanja u Rusiju, kada sam primetila bizarnu i uznemirujuću stvar: ljudi su umirali. Ljudi u Rusiji su umirali iznenada i nasilno, a njihovi prijatelji i kolege nisu delovali iznenađeno.

Počeo je NATO samit u Velsu. Zapamtićemo taj dan. On označava početak novog hladnog rata. Ponovo će zavladati sumanuta vojna logika. To se moglo izbeći, da je neko stvarno želeo. Ali Rusi to ne žele, a ni mi na Zapadu.

U nedelju popodne izašao sam na ulicu Tversku, i kod bronzanog spomenika našem ocu-osnivaču na konju, stao među svoje moskovske sugrađane i podigao plakat na kojem je pisalo: „Rat sa Ukrajinom – naša sramota i zločin“.

Obama je odlučio da SAD moraju napasti ISIS, makar samo iz vazduha. Predsednik je letovao u Martha’s Vineyard i upadljivo igrao golf, dok se u Iraku zahuktavala njegova vazdušna kampanja.

Bilo bi suviše prosto reći da se smisao sukoba u Ukrajini svodi na konsolidaciju ruskog autoritarnog režima koji posrće na drugim frontovima. Ali u tome ima neke istine – što otvara zastrašujuće izglede za budućnost.

Kremlj je najiskrenije ubeđen da Majdan nije bio nikakav narodni ustanak već da je to delo američkih tajnih službi, lukava diverzija koju su protiv Rusije organizovali i sproveli Amerikanci.

Nije pitanje ko pogađa kako kapitalizam funkcioniše, Marks ili Piketi, već je u pitanju vektor njihove analize. Piketi hoće da preraspodeli plodove kapitalizma kako bi ujednačio uspone i padove, a Marks da transformiše i okonča prevlast kapitalizma.

Nekada su grčka vina imala toliki sadržaj alkohola da čovek nije bio ni za šta kad bi ih popio, nego je samo mogao da dohvati štit i koplje. Onda se jednog dana dogodilo čudo. Malo kiše je palo u krčage ostavljene napolju, i ubrzo je svako grčko selo imalo svog filozofa.

Ruski narod, potpaljen nacionalističkom propagandom još ekstremnijom od zapadnog ispiranja mozga, neće dozvoliti da Ukrajina postane rezervna baza neprijatelja. Ratni pokliči u SAD i Evropi samo jačaju odlučnost Moskve.

Tako visok stepen podrške vojnim dejstvima i istovremeno potpuno iracionalna ozlojeđenost na čitav ostali svet, ovde se još nikada nisu dogodili. Čini mi se da Rusija danas donosi istorijsku odluku bez presedana.

Neko ovde mora da ustane i poviče: Dosta. Silna opravdanja i objašnjenja neće pomoći – ne postoji dete koje se sme ubiti i dete koje se ne sme ubiti.

Zarade u američkim oblastima koje privlače najviše migranata obično su niže nego u mestima odakle migranti dolaze, što sugeriše da mesta koja Amerikanci napuštaju zapravo imaju veću produktivnost nego mesta u koja dolaze.

Idealno, Viktor Orban bi voleo da kontroliše i šta mi ostali u Evropi možemo da otkrijemo o njegovoj novoj „državi zasnovanoj na radu“. To mu ne sme uspeti!

„Varijacije na Krojcerovu sonatu“ sastavljene su kao neka vrsta dosijea o intimnom neredu koji je izazvala Tolstojeva priča, rehabilitujući status supruge Sofije.