Odlomak iz romana koji je dobio ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost: Januara 1945. još uvek je bio rat. Sablažnjeni što će me, po ciči zimi, Rusi odvesti ko-zna-kuda, svi su hteli da mi daju nešto. Imao sam sedamnaest godina.

Obzirom na nisku učestalost kriza u posleratnoj Jugoslaviji, nije nikakvo iznenađenje to što američka i zapadnoevropska diplomatija nisu ozbiljno shvatile situaciju nastalu u Jugoslaviji krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina.

Milioni žena i muškaraca su već i Evropljani i muslimani; članstvo Turske ne bi predstavljalo opasnost. Islam je de facto evropska veroispovest.

Odlomak iz nove knjige Slavoja Žižeka Prvo kao tragedija, onda kao farsa objavljen u oktobarskom broju časopisa Harper’s Magazine.

Turska je pristala na izgradnju gasovoda po dnu Crnog mora. Rusija je onda pristala na učešće u izgradnji naftovoda Samsun-Čejhan. Klopka se zatvorila uz tresak.

To što Jevreji ratuju protiv Arapa, ličilo mi je ne na nacionalni, već na socijalni konflikt: pametni Jevreji bi hteli da žive mirno, a neuporedivo manje inteligentni Arapi, u stvari varvari, to ne daju.

Dolazi vreme Indije, piše na posterima. Tri zemlje se bore za taj status: Kina, Rusija i Indija, ostale su ispale u polufinalu. U Delhiju ljudi govore da će pobediti Indija, u Pekingu se klade na Kinu.

Ovih dana u Nemačkoj gostuju dve Kine. Prvu predstavlja umetnik Ai Veivei i ta Kina zaslužuje da bude naš počasni gost. Izložbom njegovih dela u muzeju Haus der Kunst u Minhenu odata je počast hrabrom čoveku koji se u svojoj zemlji bori protiv cenzure. To je važno i za Nemačku, jer su Haus der Kunst…

U udžbenicima istorije rehabilituje se Staljin, kao dobar rukovodilac. Vojska je ponovo uzela crvenu zastavu. Himna Sovjetskog Saveza, sa rečima prilagođenim novom vremenu, postala je himna Velike Rusije.

Padom Berlinskog zida pala je i poslednja brana koju su podigle učesnice dugogodišnjeg hladnog rata, što je omogućilo svetsku ekspanziju dolara.

Uz širenje tržišne ekonomije svetom se širi i zapadna kultura. Lokalne kulture će nestati. Ali najvažniji izvozni proizvod zapadne kulture nije ni Dizni ni Starbucks ni Tom Kruz, već sama ideja lokalne kulture.

Premijer je povodom svog rođendana pozvao nekolicinu pisaca u goste. Nema tu ničeg neobičnog. Poželeo čovek da ih lično upozna i da malo porazgovara o bolnim temama.

12. septembra u Vašingtonu dobili smo hiljade demonstranata koji protestuju protiv američkog pada u socijalizam, komunizam ili nacizam. Koliko je ovaj pokret ekstreman i koliko ozbiljno treba da ga shvatimo?

Minski je postavio prosto i uznemirujuće pitanje – može li se ponovo dogoditi ono? A „ono“ je, kao i neprijatelj Harija Potera, Voldemort, uvek ista stvar – Velika depresija.

Članovi elite su u vreme Putina postigli ono o čemu su još od marta 1953. sanjali njeni predhodnici.

Činjenica da su me smatrali doušnikom nakon što sam odbila da špijuniram pala mi je teže nego to što su pokušali da me vrbuju i što su mi pretili da će me ubiti.

Spletkama je moguće raspaliti rat, otrovati neugodnog svedoka, naručiti još jedan članak Uve Klusmana u Špiglu i provući još novca preko neke off shore firme.

Neumoljivo se približava dan izraelskog napada na Iran, koji odavno priziva i judofob broj jedan nadajući se bliskom konačnom rešenju jevrejskog pitanja.

Yale University je odbio da štampa crteže proroka Muhameda. Google u Kini ne dozvoljava pretraživanje Tiananmena.

Službenici Frans telekoma obamrli su od zaprepašćenja kada su saznali za dvadeset treće samoubistvo u svojim redovima u poslednjih osamnaest meseci.

Ključna tačka Obaminog govora o novoj finansijskoj regulativi sadržana je u izjavi: „Normalno stanje nije dovoljno za spokoj.“

Vreme je da se prestane sa spekulacijama na temu razmene koju Vašington predlaže Moskvi prilikom glasanja za sankcije protiv Teherana.

Možda je bilo naivno nadati se da će se prljavi napadi stišati kad Obama postane predsednik.

Vreme za prepirke i igre je isteklo. Sada je vreme za akciju. Sada moramo spojiti najbolje ideje obeju partija i pokazati američkom narodu da možemo završiti ono zbog čega su nas izabrali.

Ovi danas lažu bezgranično, s nadahnućem i s razbludnim uživanjem. Lažu bez gnjavatorske ideologije i bez instituta marksizma-lenjinizma. Lažu bez stida.

Poljska nije Zapad. Ona ne samo da zna šta je komunizam, već mu oseća ukus, miris i prepoznaje ga na dodir.

U Rusiji je broj ljudi koji žive ispod granice siromaštva od 18,5 miliona u prošloj godini skočio na 24,5 miliona u aprilu 2009.