Tadić je dobio bitku, ali neće dobiti rat.

Ustavni patriotizam je pre svega privrženost principima. Tu nema mesta za spomenik Neznanom junaku ustavnog patriotizma.

Portparol Svete stolice je potvrdio vesti o upletenosti Vatikana u neprekinuti skandal sa silovanjem dece, pokušavajući da ih demantuje.

Izbor ovakve spoljne politike svedoči o tome da ruski predstavnici misle da je bolje praviti se mutav ili izigravati budalu. Vrlo je verovatno da će u tome postići visoke rezultate.

Odsustvo institucija dostojnih poštovanja osuđuju ovakva društva da ponavljaju iste sukobe i snose iste strašne posledice.

U čudnom svetu postkomunizma, demokratija se javlja i kao cilj i kao izgubljeni objekat. Pomisao na bolju budućnost decu komunizma ispunjava melanholijom.

U našem društvu masovni protesti su skoro nemogući, ali nije moguća ni pobeda na Olimpijadi ili proizvodnja novog superoružja.

Karadžić je rekao da njegova vojska nije imala drugog izbora nego da se bori za „odbranu veličine jednog malog naroda“ od muslimanske zavere.

Zamislio sam Jevrejina koji svom detetu daje ime Holokaust. Zgodno ime za dete rođeno u Ukrajini moglo bi da bude Gladomor, a Katinja u Poljskoj. U Rusiji bi dečacima mogli da daju ime Gulag.

Ovo je sukob u kojem Erdogan mora da pobedi. Neprihvatljivo je da u državi koja pretenduje na članstvo u EU vojska ima imunitet pred civilnim sudom i pravo veta u državnoj politici.

Samo onaj koga je to mrzelo nije nam objašnjavao koliko nam je neophodna Olimpijada u Soči.

Katolička crkva čini dosta da spreči zlostavljanje, da ga otkrije, da pomogne žrtvama, makar i sa zakašnjenjem, nekada nedovoljno dosledno, ali ipak to čini. Ali još uvek izostaje fokus na specifično katolički odnos prema seksualnosti, veri i moći, i to je njen najdublji problem.

Činjenica je da su video igre postale moćna kulturna sila. One su svuda oko nas; igra ih preko 350 miliona ljudi širom sveta. Da li su svi oni bubuljičavi jadnici?

Nekako istovremeno do nas stižu dve izjave, jedna od Putina, a druga od Hodorkovskog: jedan je premijer, a drugi zatvorenik.

U pokušaju da objasne zašto smo i ove godine u političkoj krizi analitičari gomilaju logične razloge. Ali na spisku nedostaje glavni krivac – detinjasta i sve nerazumnija javnost.

Malo poznata pesma Hermana Hesea iz 1933: Mi nismo zaboravili rat. Mi znamo kako opija kada se dotakne doboša i bubnja… Mi više ne vjerujemo u lijepe fraze, s kojima nas se bičevalo i jahalo u rat…

Šta nam je toliko odbojno u tržišnom kapitalizmu? Šta instinktivno osećamo kao pogrešno? Šta je za nas nepravedno? Šta smo to usput izgubili?

Čitanje Lovca u žitu je bila ključna stepenicu u odrastanju Amerikanaca, važna skoro kao dobijanje vozačke dozvole.

Niko nije tako otvoreno i nemilosrdno ponižavao predsednika Ruske Federacije kao što je to činio i još uvek čini Vladimir Putin.

Razgovori među zatvorenicima imaju često metafizičko obilježje: malo je mjesta tako pogodno za metafiziku kao koncentracioni logor, patimo i blizu smo smrti.

Živimo na planeti-vulkanu koji se polako hladi, na tankoj kori tektonskih ploča koje se pomeraju i izazivaju zemljotrese. Idiotski je postavljati pitanje čija je to krivica.

Nadbiskup i šef misije UN-a su mrtvi. Postoji mogućnost da će se umesto njih pojaviti bande, koje će kontrolisati dostavu hrane i pljačkati ono što je ostalo da se opljačka.

Zemljotres na Haitiju je jezivi dokaz da broj žrtava neke prirodne katastrofe ne zavisi od siline njenog udara, već od socijalnih uslova koji vladaju na mestu na kojem se nesreća dogodila.

Znam – znam li to – da je onaj na kojega su Nijemci nišanili, dok se očekivala još samo konačna zapovjed, iskusio osjećaj izvanredne lakoće, svojevrsno blaženstvo (ali nikakvu sreću) – najviše živahnosti? Susret smrti i smrti?