Dok se rat u Ukrajini bliži trećem mesecu, Vašington i njegovi evropski saveznici smišljaju, zasad neuspešno, kako da zaustave taj strašni sukob koji izaziva globalne poremećaje.

Prva očigledna pouka koju smo izvukli iz konfiskacije bogatstva ruskih oligarha jeste to da Rusija u periodu pre 24. februara nije bila oligarhija, kao što su mnogi verovali, već autoritarna autokratija.

Nemojte mi zameriti što sam danas malo rastresen – krivite za to Vladimira Putina. Nisam ja odlučio da izvršim invaziju Ukrajine, mesta s kog je moj deda pobegao pre skoro 140 godina.

Ljude u civilizovanom svetu – sve više na globalnom jugu – nije lako impresionirati moralnim gnevom zapadnih intelektualaca koji su pre samo nekoliko godina aplaudirali uspešnoj invaziji na Irak…

Beleške iz Kijeva pred ruski napad na Ukrajinu – Da li su Kijev i Donjeck i Kabul i Bagdad i Beograd zaraženi neizlečivom bolešću rata, dok su London, Melburn i Cirih postali imuni i izlečeni?

Ova pozicija podrazumeva da su zemlje istočne Evrope zemlje drugog reda u svetskoj zajednici i da treba da prihvate ulogu neutralnih tampon zona po rubovima američkog i ruskog carstva.

Iz arhive: Vođa mora biti pravi muškarac, kao Musolini. „Jakom čoveku“, kaže Iljin, „vlast sama dolazi“. Narod će mu se klanjati, a Vođa će „samoga sebe kaliti kroz pravednu i muževnu službu“.

Rizik od nuklearne katastrofe zatekao nas je u savršenoj oluji globalnih kriza koje se međusobno pothranjuju: pandemija, klimatska kriza, gubitak biodiverziteta, nestašice hrane i vode.

Putinovi govori, na kojima radi veliki štab sastavljača, centralna su mjesta formuliranja političkih ideologema koje se onda propagiraju u medijima.

Ovo nije repriza Hladnog rata. Ovo je novi sukob za postizanje globalne prednosti. Ako ima mesta poređenju, ovaj trenutak je sličniji prilikama u Evropi pre Prvog nego posle Drugog svetskog rata.

Američki državni sekretar je 1990. pitao Gorbačova da li bi Sovjetski Savez pristao da se povuče iz Istočne Nemačke ako bi SAD garantovale da se Nato neće pomeriti ni za jedan pedalj ka istoku.

Polazimo od dve pretpostavke. Prvo, da će ovaj ruski režim potrajati još 10-20 godina. Drugo, da će zapadne sankcije ostati na snazi tokom čitavog perioda koji razmatramo – oko 50 godina.

Uobičajena sudbina novih oružja je da njihova slava biva pomračena otkrićem protivmera ili time što ih svi nabave. Ali teško je smisliti delotvornu odbranu od termonuklearnog oružja.

Polazim od pretpostavke da će se ratna dejstva u Ukrajini okončati u nekoliko narednih meseci i da u Rusiji neće biti drastičnih unutrašnjih promena u obliku državnog udara, revolucije i tako dalje.

Aktuelni prekid odnosa između Rusije i Evrope zaista je dramatičan primer. Američkoj vladi je mnogo lakše da nametne sankcije Rusiji. One se neće odraziti na SAD na neki značajan način…

Ruskom invazijom na Ukrajinu, tim flagrantnim kršenjem međunarodnog prava koje vodi u humanitarnu katastrofu, zakucan je poslednji ekser u kovčeg liberalnog poretka građenog od 1989.

Evropljani danas prihvataju Ukrajince kao svoje, ali nije uvek bilo tako. Iza nas je duga istorija bigoterije u odnosima sa slovenskim narodima koji su često bili opisivani kao primitivni i azijatski.

Analiza sa sajta mirovnog projekta bivšeg američkog predsednika Džimija Kartera: Kina što pre treba da se distancira od Putina. Za taj manevar Kina ima na raspolaganju jednu do dve nedelje.