Prva, automatska reakcija današnjeg prosvećenog liberalnog čitaoca Komunističkog manifesta jeste: nije li ovaj tekst prosto netačan u pogledu mnogo empirijskih tačaka, po pitanju slike društvene situacije koju daje, kao i po pitanju revolucionarnog stanovišta koje zagovara i propagira?
Kada sam u jednom lokalnom slovenačkom bioskopu gledao Matriks, imao sam jedinstvenu priliku da sedim nedaleko od idealnog filmskog gledaoca – naime, nekog idiota.
Mada se avgust u Rusiji obično isčekuje s nekom mutnom uznemirenošću, danas već i deca znaju da se početkom ovog meseca zemlja može naći u drugom talasu krize.
Nacija je histerični i panični informacioni sistem koji sebe neprestano uzbuđuje, kod samog sebe izaziva stres, pa čak mora i da se teroriše i dovede do panike kako bi samog sebe impresionirao i kako bi sebe uverio da zaista postoji.
U Rumuniji postoje dve javne institucije koje bi trebalo da proučavaju zločine i zloupotrebe počinjene za vreme komunističkog režima. Međutim, to nam saznanje nije od neke vajde.
Ugljenisana olupina patrolnih kola na Majorki i oštećena fasada policijske kasarne na kopnu predstavljaju sumornu rođendansku poruku kojom ETA, baskijska militantna grupa, slavi 50 godina svog postojanja.
Isus je rekao da mu poverava misiju obnavljanja crkve i da će mu biti dozvoljeno da poseti drugi svet sa svojim bezbrojnim rajevima i paklovima…Ovde nacionalisti bujaju; kažu da ih pokreće opravdana ili čista namera da neguju najbolje argentinske osobenosti.
Uprkos tome što u Evropi ima četrdeset različitih nacionalnih kultura, ipak postoji nekakav zajednički identitet.
U mirnoj i još uvek naprednoj Evropi ljudi se na sve naviknu. Na Istoku, ubistva se nastavljaju, gomilaju se i kod nas izazovu tek poneku zgroženu reakciju, koja se brzo zaboravi.
Levica se ponosi borbom za ljudska prava, ali u islamu toleriše zabrađivanje, ugovorene brakove i prebijanje žena.
Mađarsku krizu nije izazvala liberalna država – tako nešto nije ni postojalo. Izazvala ju je država blagostanja – najveća među novim demokratskim državama u regionu – koja je bezobzirno opteretila privredu.
Rusiju su počeli ozbiljno da shvataju. Nakon potpisivanja sporazuma za izgradnju Severnog toka, objavili smo svetu da se u našim rukama pojavilo energetsko oružje.
Nakon udara ekonomske krize u Americi ima mnogo više kolektivne nade i individualnih strahova. U Evropi je situacija obrunuta. Razlog za to je jednostavan: SAD imaju Obamu, a Evropa je zagovornik države opšteg blagostanja.
Moram da vas zamolim da ovaj izraz shvatite kao suprotnost političkoj odgovornosti koju svaka vlast preuzima za dela i nedela svojih prethodnika.
Saveznički slogan „samo mrtav Nemac je dobar Nemac“ zasniva se na činjenici da antinacistu možemo identifikovati samo onda kad ga nacisti obese.
Postoji li smisao u kome se može braniti ideja kolektivne odgovornosti – odgovornosti za nešto što sami nismo učinili, a što nas ipak opterećuje? Mislim da takav smisao postoji i da nije u suprotnosti sa običnim osećanjem pravednosti.
U radu Evropskog parlamenta sada učestvuju mrzitelji Roma iz Mađarske, Francuzi koji negiraju holokaust, holandski antiislamisti, austrijske antisemite i italijanski rasisti.
Nacionalizam je glad za moći pomiješana sa samozavaravanjem. Svaki nacionalist zna biti flagrantno neiskren, ali on je također – budući svjestan da služi nečemu većem od njega samog – nepokolebljivo siguran da je u pravu.
Došao sam do šokantnog otkrića – poljski intelektualci postoje! Postoji sloj obrazovanih ljudi koji ne samo da neguju svoje profesionalne veštine već ih pitanja od opšteg interesa, pitanja važna za njihovu zemlju, za Evropu, za svet – živo interesuju.
Imamo čoveka koji zna (sve) o političkim ubistvima u Rusiji. To je čovek koji je primetio da ljudi kojima je stalo do ljudskih prava kao šakali kruže oko zapadnih ambasada.
Obeleženi smo prošlošću do te mere da možda nikad nećemo moći da o njoj razgovaramo jezikom normalnog, slobodnog sveta. Umemo da razlučimo šta je hrabrost a šta kukavičluk, ko su žrtve a ko zločinci, ali ne znamo ko je slobodan a ko nije.
Dok se Obama bavio glupostima i u Moskvi sastajao sa opozicijom i studentima, Putin se sreo sa kudikamo važnijim čovekom nego što je nekakva opozicija i neki tamo studenti.
U Kini se za poslednjih 20 godina nešto krupno promenilo. Ne samo što je komunistički režim odbio da sledi sovjetske rođake na putu ka smetlištu istorije, već je i osmislio snažan povratak na scenu.
Intervju sa švajcarskim istoričarem Oliverom Jensom Šmitom.
Sajt thepiratebay.org se prodaje. Samo pre mesec dana, činilo nam se da je ova vest nekakva neslana šala. Ali danas, ona je postala realnost.
Scene napada Ujgura na Han Kineze iz Urumćija koje kineskim medijima služe za selektivno izveštavanje pokazuju da je etnički gnev dostigao novi, ozbiljniji nivo.
Savet UN za ljudska prava usvojio je rezoluciju koja osuđuje „versku klevetu“ kao kršenje ljudskih prava, uprkos zabrinutosti mnogih da bi to moglo da posluži kao opravdanje ograničavanju slobode govora.
U centru Moskve, u blizini ambasade SAD, obožavaoci Majkla Džeksona su podigli Zid plača. U Rusiji to nije prikazala nijedna televizija.
Na pitanje u čijem posedu bi trebalo da budu četiri južna Kurilska ostrva međunarodno pravo ne daje nedvosmisleni odgovor.
Kao odgovor na poziv za zabranu javnog isticanja nacističkih simbola, grupa konzervativnih članova evropskog parlamenta zahtevala je da se isto primeni i na komunističke simbole..
Samo vlast koja prezire svoj narod može da se vozika po Moskvi u ovakvom voznom parku.
Ukrajinski žandarmi i letonska rezervna policija, rumunski vojnici i mađarski železničari, poljski zemljoradnici, holandski službenici, francuski gradonačelnici, norveški ministri…
