U našem društvu masovni protesti su skoro nemogući, ali nije moguća ni pobeda na Olimpijadi ili proizvodnja novog superoružja.

Karadžić je rekao da njegova vojska nije imala drugog izbora nego da se bori za „odbranu veličine jednog malog naroda“ od muslimanske zavere.

Zamislio sam Jevrejina koji svom detetu daje ime Holokaust. Zgodno ime za dete rođeno u Ukrajini moglo bi da bude Gladomor, a Katinja u Poljskoj. U Rusiji bi dečacima mogli da daju ime Gulag.

Ovo je sukob u kojem Erdogan mora da pobedi. Neprihvatljivo je da u državi koja pretenduje na članstvo u EU vojska ima imunitet pred civilnim sudom i pravo veta u državnoj politici.

Samo onaj koga je to mrzelo nije nam objašnjavao koliko nam je neophodna Olimpijada u Soči.

Katolička crkva čini dosta da spreči zlostavljanje, da ga otkrije, da pomogne žrtvama, makar i sa zakašnjenjem, nekada nedovoljno dosledno, ali ipak to čini. Ali još uvek izostaje fokus na specifično katolički odnos prema seksualnosti, veri i moći, i to je njen najdublji problem.

Činjenica je da su video igre postale moćna kulturna sila. One su svuda oko nas; igra ih preko 350 miliona ljudi širom sveta. Da li su svi oni bubuljičavi jadnici?

Nekako istovremeno do nas stižu dve izjave, jedna od Putina, a druga od Hodorkovskog: jedan je premijer, a drugi zatvorenik.

U pokušaju da objasne zašto smo i ove godine u političkoj krizi analitičari gomilaju logične razloge. Ali na spisku nedostaje glavni krivac – detinjasta i sve nerazumnija javnost.

Malo poznata pesma Hermana Hesea iz 1933: Mi nismo zaboravili rat. Mi znamo kako opija kada se dotakne doboša i bubnja… Mi više ne vjerujemo u lijepe fraze, s kojima nas se bičevalo i jahalo u rat…

Šta nam je toliko odbojno u tržišnom kapitalizmu? Šta instinktivno osećamo kao pogrešno? Šta je za nas nepravedno? Šta smo to usput izgubili?

Čitanje Lovca u žitu je bila ključna stepenicu u odrastanju Amerikanaca, važna skoro kao dobijanje vozačke dozvole.

Niko nije tako otvoreno i nemilosrdno ponižavao predsednika Ruske Federacije kao što je to činio i još uvek čini Vladimir Putin.

Razgovori među zatvorenicima imaju često metafizičko obilježje: malo je mjesta tako pogodno za metafiziku kao koncentracioni logor, patimo i blizu smo smrti.

Živimo na planeti-vulkanu koji se polako hladi, na tankoj kori tektonskih ploča koje se pomeraju i izazivaju zemljotrese. Idiotski je postavljati pitanje čija je to krivica.

Nadbiskup i šef misije UN-a su mrtvi. Postoji mogućnost da će se umesto njih pojaviti bande, koje će kontrolisati dostavu hrane i pljačkati ono što je ostalo da se opljačka.

Zemljotres na Haitiju je jezivi dokaz da broj žrtava neke prirodne katastrofe ne zavisi od siline njenog udara, već od socijalnih uslova koji vladaju na mestu na kojem se nesreća dogodila.

Znam – znam li to – da je onaj na kojega su Nijemci nišanili, dok se očekivala još samo konačna zapovjed, iskusio osjećaj izvanredne lakoće, svojevrsno blaženstvo (ali nikakvu sreću) – najviše živahnosti? Susret smrti i smrti?

Više od zaraze ili ludosti, hitlerizam je buđenje elementarnih osjećaja. Filozofija hitlerizma nadmašuje filozofiju hitlerijanaca. Ona dovodi u pitanje sama načela civilizacije.

Opšti tonus je pao. Niko ne protestuje, ne izlazi na barikade, svima je sve postalo svejedno. Narodom je ovladala ravnodušnost, tmurna i hladna kao oblačan zimski dan.

Ne samo u Berlusconijevoj Italiji nego u sve više zapadnjačkih industrijaliziranih zemalja demokracija se svodi na zbunjujuću slobodu upotrebe medija.

Kao najjeftinije sredstvo za provođenje masovne sterilizacije u logorima smatrano je godine 1943. ozračivanje rendgenskim zrakama. No nije bilo sasvim izvjesno hoće li na taj način postignuta neplodnost biti trajnom. Za opit smo doveli jednog muškog i jednog ženskog zarobljenika zajedno.