Bild je nedavno uporedio Angelu Merkel sa Bizmarkom. Ali ona nije Bizmark. Prikladnije bi bilo poređenje sa Vilhelmom Drugim.

Ministri finansija evrozone medijima dostavljaju glasine da grčke vlasti nisu imale kredibilan i inovativan predlog. U isto vreme, naš predlog je završio na đubrištu.

Da li cilj opravdava sredstvo? Da li se ukidanjem nepovredivosti evrozone osigurava budućnost zone blagostanja? Da li će ritualno samožrtvovanje jedne članice zbližiti Evropljane?

Posle dva svetska rata, ne smemo dozvoliti da pitanje valute zaustavi veliki evropski projekat koji se stvara decenijama. Zato nije čudno što u borbi za evro mnogi vide bitku za dušu Evrope.

Mnogi Nemačku vide kao svetlu tačku u anemičnoj evropskoj ekonomiji – kao „pokretača rasta“, što bi rekao Šojble. Ali nemački hronični trgovinski suficit pravi probleme u Evropi.

Nemačka vlada je za jedan vikend upropastila 70 godina posleratne diplomatije. Šojble je pobedio – u skladu sa Fukoovim obrtanjem Klauzeviceve izreke: politika je nastavak rata drugim sredstvima.

Drama koja se odvija u Atini samo je vrh ledenog brega: finansijski nestabilne države širom sveta duguju kreditorima trilione dolara. Sa sličnom dužničkom krizom suočava se preko 20 zemalja.

Grčka vlada nije imala izbora. Napuštanje evrozone nije bilo opcija, jer ona za to nema mandat. Nijedan novi mladi premijer na ovom svetu ne bi smeo da na sebe preuzme tako veliku odgovornost.

Grčki građani su u pravu: poricanje Brisela da je problem grčkog duga političko pitanje je ideologija u svom najčistijem vidu, karakteristična za celinu evropskog političkog procesa.

U poslednjem intervjuu, Varufakis je članove Trojke nazvao „teroristima“: verbalnom agresijom je odgovarao na strukturno nasilje poverilaca. Uspeo je da im bar na rečima bude jednak.

U temelje Evropske zajednice ugrađen je otpis nemačkih dugova. Danas Grčkoj treba omogućiti dugoročnu otplatu smanjenog duga.

Varufakis je teoretičar igara, pa su novinari njegove postupke mesecima poredili sa pokerom. On je nedavno ponovo opovrgao ove tvrdnje: „Mi ne blefiramo. Mi se čak ni ne pravimo da blefiramo“.

Sporazum će na kraju biti potpisan. Grčka će ostati u Evropi i evrozoni, a njena vlada će prihvatiti mere štednje. Referendum je nastavak loše pozorišne predstave: i jedna i druga strana i dalje glume.

Hajde da ne razgovaramo o Grčkoj – to je jako depresivno, nego o nečem drugom. Na primer o Finskoj, koja je sušta suprotnost korumpiranoj i neodgovornoj zemlji sa juga, pravi uzorni član EU.

Kada bi Evropljani glasali o politici štednje, glasali bi protiv nje. Ali njima nije ponuđena drugačija Evropa. I ako se pitaju „institucije“, tako će i ostati. Zato je Grčka dobila ponudu koju ne može da prihvati.

Grčka treba da glasa protiv zahteva Trojke, uz spremnost njene vlade da zemlja napusti evrozonu. Pri tome vas molim da shvatite da većina priča o grčkom rasipništvu i neodgovornosti nije tačna.

Ideja da je Grčka delimično zaslužila svoju sudbinu, odraz je poretka u kojem je bogatstvo pobedilo demokratiju. Treba se usprotiviti narativu od koga nam je svima loše.