Hebrejski izraz yorim u’vochim, u doslovnom prevodu „pucanje i plakanje“, koristi se kao podrugljiv opis običaja izraelske levice da jadikuje nad strahotama ubijanja Arapa, dok ponašanje njene zemlje i armije čiju uniformu i dalje nosi ostaje nepromenjeno.
Sa Lorin Bekol je, mogli bismo reći, konačno umro film noir zasnovan na ženskoj zlobi. Ona je sistematski dekonstruisala nameru Holivuda i otvarala potpuno nove horizonte za demoralisane, neurotizovane i u potrošački kalup sabijene žene ne samo u Americi, nego i drugde u svetu.
Svemoćni premijer je za optužbe protiv njegove desne ruke, ministra unutrašnjih poslova, rekao da „su nešto najgluplje što je ikada čuo“. Niko iz nauke se ne usuđuje da proveri ove čak i laicima uverljive optužbe o lažnim doktoratima. U tom bi se slučaju verovatno razotkrile i druge važne ličnosti čime bi se urušio celi sistem.
Čak iako Hamas koristi civile kao ljudske štitove, to nema nikavog značaja za pitanje da li je operacija Zaštitna oštrica bila srazmerna.
Evo predloga levici: umesto savezništva i zaštite muslimanske desnice, šta kažete na priznanje činjenice da smo svi suočeni sa formiranjem konzervativnog fronta u kojem će Vašington i Muslimanska braća pre biti saveznici nego neprijatelji, dok ljudska prava nisu bitna ni jednima ni drugima?
U očima populiste ne postoji legitimna opozicija. Ko god je protiv lidera automatski je i protiv naroda. To je i objašnjenje njegove nedavne zaprepašćujuće izjave: „Mi smo narod. Ko ste vi?“
Zašto je tabloidima zamereno to što ne saosećaju sa drugim ljudskim bićem? Pa, zaboga, oni žive od tuđe nesreće, oni opstaju zahvaljujući tome što nekoga čini srećnim da sazna nešto o tuđoj nesreći. Šta je problem u tome što su i ovoga puta samo radili svoj posao?
Bliski Istok, koga je Zapad vekovima osvajao i izrabljivao, ponovo tone u haos. Bushovi ratovi protiv terora pokazali su se kao „programi za stvaranje terorista“. U ovom regionu je pre rata u Avganistanu bilo nekoliko hiljada terorista. Sada ih ima stotine hiljada.
700.000 Banaćana svakodnevno koristi hemijski i bakteriološki neispravnu vodu, a situacija nije ništa bolja ni u okolini Kraljeva, Trstenika, Kruševca… Imamo više od 4.000 nekontrolisanih deponija, a polovina od 2,5 miliona domaćinstava u Srbiji nije povezana na kanalizaciju.
U vesti o kampu gde Ziloti uvežbavaju maloletnike u upotrebi oružja, najopakija je igumanija kojoj je cilj da odbije decu od kompjutera dajući im puške u ruke. U kontekstu svetske eskalacije mržnje i ubijanja srpski topovski bejbi-bif ipak nije za ono: „Ma pusti budale“.
Sadašnji nosioci vlasti „guraju pod tepih“ sva dostupna saznanja o društveno-političkim uzrocima sadašnje krize, nabeđuju narod da je Srbija došla do ivice kolapsa jer su mnogi koji su trebali raditi često radili malo, a uzimali više nego što su zaslužili.
Putin Zapadu hoće da kaže kako sankcije protiv Rusije ovde nikoga ne uzbuđuju. I to je, naravno, blef. Kao pravi kockar, on povećava ulog, ne bi li tako zbunio protivnika. Vi nas ograničavate, a mi ćemo u odgovor na to sami sebe još više ograničiti. Ništa nam ne možete!
Plan da se političkom izolacijom i ekonomskim pritiskom ponizi Rusija, očigledno nije promišljen do kraja. Čak i kada bi to uspelo, šta bismo onda sa Rusijom? Kako da u evropskoj kući živimo sa poniženim narodom?
Paralelno sa baukom o bankrotu države koji služi za amortizaciju socijalnog bunta, u javnosti se sve intenzivnije razvija priča o odnosu sa Rusijom. Ta priča ima svoja dva lica. Jedno predstavlja priču o ruskoj moći a drugo o milosrđu.
Ministar policije ne sme da se javno žali što država više ne može da ubije takvog „monstruma“. Ne sme da javno i zvanično iznosi nikakve detalje istrage, a naročito da diskutuje o stanju svesti osumnjičenog.
Izražavanjem ličnog žaljenja zbog ukidanja smrtne kazne, ministar policije dopušta da iz njega progovori privatni građanin. S druge strane, povodom optužbi koje su usmerene na njega kao akademskog građanina, on se krije iza svoje javne funkcije. Izgleda da sve što ovaj ministar radi, radi naopako.
Kada Izrael najavljuje svoje napade na borce ili vojna postrojenja, koji bi mogli odneti živote civila, to pokazuje da on smera na nepovređivanje civila, bar ako im to daje vremena da pobegnu. Ovo nam još ne bi moglo reći da li je zadovoljen zahtev srazmernosti u ratovanju.
Umesto da diktira ton dostojanstva i razumne efikasnosti, ministar policije je svojim ponašanjem pozvao javnost Srbije na kolektivno ispoljavanje najnižih poriva, podstičući rasulo, strah i nepoverenje u racionalni poredak društva.
Nema nikakve sumnje da bi građani bilo koje države na svetu, kada bi im to bilo dozvoljeno, glasali za smrtnu kaznu u slučaju ovakvog ubistva. Zato je uloga medija ključna – da ne dozvole, a ne da potpaljuju masovnu psihozu u kojoj građani hoće da na nekoga delegiraju svoje ubilačke frustracije.
Nama osim ili umesto moralnog uzora u koji se prometnula Srpska napredna stranka treba opšti pravni akt: nijedan državni funkcioner ne može primati više od jedne plate, vsjo!
Brzina kojom su se u ovih nekoliko meseci udaljili Rusija i Zapad prosto oduzima dah. Ako je Gabor Steingart u pravu, onda bi zaista trebalo da se zabrinemo: „Ratovi počinju tako što ih ljudi zamišljaju“.
Bonitetna agencija Standard & Poor’s objavila je izveštaj koji potvrđuje stav MMF-a da visok stepen nejednakosti koči rast. Dosta je curilo naniže, vreme je da krene naviše.
Možda neznanje jeste blagoslov, kažem ja sebi, i mislim na ljude koji ne mare previše šta se dešava u svetu. Moj otac je govorio da može da zamisli dva načina da se reši svoje zavisnosti od novina: da ode u manastir ili u ludnicu.
Vučić nikako nije zadovoljan ponašanjem građana, pa je rešio da nas prevaspitava. Umesto da navijamo za njega, mi pakosno navijamo za kamen koji on, kao naš Sizif, gura uzbrdo.
Kad politička elita kaže da su preduzetnici budućnost, misle na tajkune. Samo je zbog premijerovog imidža Mišković izbačen iz dvougla države i krupnog kapitala.
Od svih Putinovih saradnika se zahtevalo da sve zapadne sankcije podnose bodro i uvereno. Kad odjednom začusmo plačni glas Genadija Timčenka, njegovog najbližeg finansijskog saradnika.
U vreme dok je Kameron prošle godine izdvajao 50 miliona funti za “sećanje na lekcije” iz 1914, planirao je da krene u rat sa Sirijom. Pitam se koja li ga je lekcija tome naučila?
Savremeno međunarodno pravo dosta duguje terapeutskom stilu koji je svoj vrhunac dosegao 1914. Međunarodno pravo je i danas prožeto idejom o sebi kao polju razrešenja kolektivnih nagona za ponavljanjem prošlosti.
Marseljeza u kojoj se pominje reč “građanin” nikla je u zenici aktuelnosti, sred krvavog prevratništva, dok mi je ono “Bože Pravde” uvek ličilo na nekakav kilavi popadijin pesmuljak. U biti, tamo gde nema građanina već podanika rađa se lakrdija i sa njom sestrica zlo.
Kao ni svaki drugi neoliberal, Lakićević nema problem sa nesistemskom i nadustavnom, „takoreći nekontrolisanom“ političkom moći, on samo žali što nedostaje volja da se ta moć upotrebi na „pravi“ način.
Kada je Grčka bila na ivici bakrota, Argentina je navođena kao primer uspešne strategije otpisa dugova. Sada na njenom slučaju vidimo kako inostrani poverioci koji poseduju manje od 1% obveznica mogu da gurnu državu dužnika u novu krizu.
