Scena na kojoj će se i ubuduće odvijati sve ozbiljnije krize ubrzano se prazni i na njoj ostaju samo vlada kao produžena ruka premijera, vojska i „narod“ koji treba zaštititi – dobro poznato trojstvo na koje se postepeno navikavamo iako iz iskustva znamo da vodi pravo u katastrofu.
Slinavo foliranje, poltronstvo i neznanje nisu održive strategije za čitavu zajednicu. Tome svedočimo već decenijama kroz rapidno propadanje akademske zajednice, društva i države kojima rukovode kvazidiplomirani partijski hohštapleri ili rektorski poltroni.
Roman Oprosti u zapletu započinje dijalog sa Majstorom i Margaritom Mihaila Bulgakova. Time se priznaje status romana koji je obeležio generacije pre Štegera i omogućio im da se sprijatelje sa literarno dostojnim oblicima kritike totalitarizma.
Političke stranke u kontinentalnoj Evropi su duboko konzervativne, u pravom smislu te reči: oni vladaju industrijom, sindikatima, verskim grupama i raznim uticajnim glasovima zainteresovanim za očuvanje statusa kvo.
Uvodi se novi razlog za otkaz – ponašanje zaposlenog koje predstavlja izvršenje krivičnog dela na radu ili u vezi sa radom, bez obzira na to da li je protiv njega pokrenut krivični postupak.
Forum – Prvi predsjednik Izraela Ben Gurion kazao je davno: “Stari Palestinci će umrijeti, a mladi će zaboraviti.” Uz stare, umiru evo i mladi, ali oni što preživljavaju, ne zaboravljaju.
Izrael ima pravo na samoodbranu protiv besmislenih napada Hamasa ali nema pravo da stotine kuća sravni sa zemljom, istrebi čitave porodice. Bombardovanje Gaze je ratni zločin, a ne samoodbrana. Zabranjeno je kolektivno kažnjavati čitav narod.
Raspodelom stanova po konkursu iz 2003. godine Fondacija je želela da tada postojećim ljudima raspodeli nepostojeći resurs (tj. još neizgrađene stanove), a sada, 11 godina kasnije, postojeći resurs raspodeljuje nepostojećim ljudima.
Siniša Mali, Aleksandar Šapić i Nebojša Stefanović nisu nikakvi nečasni izuzeci: reč je tu ponajpre o akademskom „udruženom zločinačkom poduhvatu“ o koji su se okoristila i ova trojica.
Osnovni problem je u tome što je Amerika u geopolitičkom padu. Ona to ne prihvata i zato pokušava da obnovi nešto neobnovljivo – američko „predvodništvo“ (čitaj: hegemoniju) u svetskom sistemu.
Ako preduzeće na čijem su čelu može i bez njih dok su oni zauzeti poslaničkim obavezama, zar to ne znači da onda tom preduzeću nisu ni potrebni?
U senci sveopšteg „reformskog“ zamaha vođenog teškom rukom, a srcem mekim k`o duša, trule ostaci posrnulog srpskog pravosuđa. Smena Selakovića spada u politički imaginarijum iste vrste kao i donošenje presude u korist srodnika neke od srebreničkih žrtava.
Snouden navodi nemački Štazi kao primer organizacije čiji su saradnici mislili da štite stabilnost svog političkog sistema, za koji su verovali da je ugrožen.
Najveću pažnju javnosti Ješić je privukao kad je ukazao na problem sa aflatoksinom u mleku. Navukao je tada na sebe bes vladajuće SNS. Niz stvari koje je uradio na opšte dobro Ješiću nisu doneli neki značajniji uticaj ni u njegovoj DS.
Sud u Strazburu “izabrao je kraći put” i dodelio pravdu hiljadama štediša Ljubljanske banke u BiH i u drugim republikama bivše zajedničke države. Ne tako davno, dodelio je i pravdu za nešto preko 25.000 izbrisanih, izabravši takođe “kraći put”.
Večito iščekivanje apokalipse je svojevrsna američka specijalnost. Sjedinjene Države su nastale kao reakcija na korupciju i haos Evrope.
Iz knjige Kosovo i raspad Jugoslavije: U maju 2000. Fadilj Bajraj mi je doneo disketu sa rukopisom nove knjige Vladimira Arsenijevića, koju je dobio iz dalekog Mexico Citya.
Putina građani sada podržavaju zato što ih vodi upravo tamo gde oni već odavno žele da idu – istovremeno i u Ukrajinu i u SSSR. Oni za njim idu u Ukrajinu zato jer misle da je to put koji omogućava obnovu SSSR.
Savremena Evropa tvorevina je demohrišćana. Harvardski istoričar H. Stjuart Hjuz 1958. je napisao: „Hrišćanski demokrata je pre svega hrišćanin, a demokrata tek u sporednom svojstvu. Pridev je važniji od imenice.“
Kada službe oblikuju sliku prošlosti i sadašnjosti, posredno ili neposredno obezbeđuju eksponate za istorijske izložbe, ništa ne deluje nemoguće i nezamislivo. Svi drugi akteri tu služe samo kao amaterska krinka za „profesionalce“.
Danas gledamo kako se razvijaju posledice invazije na Irak 2003. Arhitektama tog rata ne sme se dopustiti da krenu u novu propagandnu kampanju. Niti smemo da ignorišemo jedva pominjani bespilotni rat koji vodi Obama. Koju će cenu buduće generacije platiti za ovu kampanju?
Јеdаn оg glаvnih еfеkаtа Vеlikоg rаtа је pаcifistički sаdržај litеrаture kојu su nаpisаli vојnici. Dеlа оvih rаtnih pisаcа ušlа su u škоlskе prоgrаmе: Dа bi sе dаnаs shvаtilо оdbiјаnjе rаtа u sаvrеmеnој Еvrоpi pоtrеbnо је vrаtiti sе Prvоm svеtskоm rаtu.
Dva velika centra moći izrasla su u Americi 21. veka: sve šira nacionalno-bezbednosna država, sve slabije nadgledana i sve tajnovitija; i sve militarizovanija korporativna država, sve manje dužna da polaže račune, sve sigurnija da je zakon u njenom vlasništvu.
Uvod u knjigu Kosovo i raspad Jugoslavije: Vratio sam se iz Beograda, gde sam proveo 16 godina. Imao sam 35 godina i tri-četiri hiljade knjiga.
Okružni sud u Hagu utvrdio da Holandija nije učinila sve što je mogla da spreči ubistvo više od 300 muškaraca iz Srebrenice. Odgovornost koju snosi Srbija nema ko da utvrdi.
Slavoj Žižek već dugo, dugo vremena piše banalnosti: ne mislim na filosofiju, tamo ga isto tako već dugo nema, već na svetske medije, gde funkcioniše kao dežurni mislilac, prihvatljiv za najširu publiku.
Blog Mijata Lakićevića – Da li se Krstić (samo)žrtvovao, ili je žrtvovan zarad reformi, ili je samo još jedna žrtva antireformske politike.
Fudbalska utakmica je istorijska bitka. Mario Götze se pojavljuje, kao nekada treća armija, da prekorene ratnu sreću u nemačku korist. Nemačka se pronašla u fudbalu, tu je raspaljena vatra u kojoj se kuje čelik nove nacionalne svesti.
Čovek u Srbiji može da slavi krsnu slavu, rođenje deteta, doktorat … Može da slavi pad Berilnskog zida, pa i pad Srebrenice kao što viđamo na plakatima svake godine u ovo doba. Može, dakle, svašta da slavi, ali samo jednu stvar mora da slavi – Beograd.
Na izborima u Sloveniji pobedio je Miro Cerar koji je partiju sa svojim imenom osnovao nešto pre mesec dana – baš kao i Zoran Janković pre tri godine. U oba slučaja, građani su glasali protiv Janeza Janše.
Polazna pretpostavka je da se nešto zdravog razuma ovde ipak zadržalo, pa je fokus na tome kako ga primenjujemo u realnim situacijama, recimo u razumevanju događaja na političkoj sceni.
Pokrenućemo prvu kolektivnu tužbu za naknadu štete protiv Dragana Markovića “Palme” sa višemilionskim tužbenim zahtevom. Uvereni smo da je ovo jedini ’’jezik’’ koji on i njemu slični razumeju, te je krajnje vreme da im se i obratimo na ovaj način.
