Prosečan američki liberal klimnuće glavom na tvrdnju da je Rusija podrila američke izbore i instalirala predsednika po svojoj volji. Prosečan ruski liberal (znatno malobrojnija kategorija) na to će se grohotom nasmejati.
Sve što je Jeremić izgovorio pred put u Vašington je pogrešno. On putuje u SAD da spreči da ta zemlja zaustavi promene u Srbiji. Ispada: Jeremić i američka administracija odlučuju ko će ovde biti na vlasti.
Neizbežna je ideja o novom, svakako preciznijem značenju tog pojma, koji je neizbežno evoluirao od bande u užem smislu (pljačkaška, razbojnička, silovateljska), do kastinski ustrojene banditske klike.
Članstvo u EU nije moguće, a pregovori oko Kosova su propali. Ta dinamika (EU i Kosovo) ostavila nam je autokratiju i propalu zemlju. Napredak Srbije nije vezan ni za EU ni za Kosovo: vezan je za rušenje Vučićeve vlasti.
Reakcija na tekst Jelene Žarković SVE mame su zakon: Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom jeste velika prevara.
Koliki je rok potreban za AP 2019-2020. čija bi realizacija trebalo da je već počela? Kako je moguće da nisu planirana budžetska sredstva za aktivnosti u 2019, ako je već usvojen Zakon o budžetu?
„Dvanaest stolica“ Iljfa i Petrova je paradigma sovjetske Rusije. „Dvanaest pištolja“ Stefanovićevog kuma je paradigma današnje Srbije. Naravno, prvo je komedija; potonje je tragedija.
Pre pet godina su pronađeni otrovi u dve zgrade u Bloku 72, zbog čega je Gradski zavod za javno zdravlje preporučio da se iseli 200 porodica. Brzo se odustalo od rušenja zgrada zbog troškova za investitore.
Predsednikovo infantilno razmetanje sopstvenom pameću i snagom („Najbolji student pravnog fakulteta!“, „Snažniji od većine specijalaca!“), nije ništa drugo do pokazivanje mišića jednog uplašenog dečaka.
Ona se slaže sa mnom kada rasuđuje racionalno. Ali odmah podiže i ogradu: u uslovima u kojima žive lezbejke u Srbiji i razborito razmišljanje je privilegija…
„Meni je to mrkli mrak, jebate! Osudit čovika na petnes dana zatvora jerbo vriđa spomenik! Pa di to ima?“ Tata je rekao: „Ovkors da je mrkli mrak! Ljuta diktatura!“
Odgovor Dejanu Iliću na tekst Kratki osvrt na I: Sve u tom tekstu je logički ispravno, ali život nas lezbejki je daleko od te slike. Nad nama se nadvija mržnja, uverenje da je voleti žene bolest i da to ipak nije normalno.
Reforma roditeljskog dodatka kritikovana je kao nedovoljno jak podsticaj natalitetu. Nijedna strana u debati ne pominje da je veći roditeljski dodatak posebno važan za decu iz siromašnih porodica.
Pravno govoreći, Brnabić ne može biti roditeljka. Kod nas nisu dozvoljeni brakovi između osoba istog pola, a nisu priznate ni te vanbračne zajednice. U tom smislu, Brnabić je cimerka osobe koja je dobila dete.
Javila se majka bolesnog deteta, a njena tvrdnja da je mali pacijent želeo da vidi Vučića liči na iznuđenu bajku. Videli smo da dečkić nije mogao da se odupre zagrljaju onoga koji nasrće na njegovo slabašno zdravlje.
Kolonijalizam je premeštao ljude da bi imao radnu snagu za rudnike i plantaže. Novom sistemu potrebno je da ljudi ostanu gde jesu, a da se novac kreće – zato je nova formula slobodni kapital, zarobljena radna snaga.
Tekst nacrta Rezolucije predložene američkom Kongresu: Budući da su istorijski odgovorne za nesrazmjernu količinu emisija štetnih gasova, SAD moraju preuzeti vodeću ulogu u smanjivanju emisija gasova…
Čim neko sebi uvrti u glavu da je pesnik, pisac, mislilac, filosof, politički vidovnjak, narodni tribun, spasitelj, ja bih ga bez trunke sažaljenja oterao da pere javne nužnike i neguje bolesne nosoroge.
Slučaj smene dvoje radnika u Kolubari, Vesne Lakićević i Marka Jovanovića, upozorava da industrija straha operiše polugama unutar preduzeća, čime se otvaraju velike mogućnosti kažnjavanja i zastrašivanja ljudi.
Protesti devedesetih zaključno sa 5. oktobrom bili su opozicioni, politički protesti, sa jasno formulisanim ciljevima. Ovi današnji su drugačiji. Oni pripadaju ljutim građanima i zavise isključivo od njihove volje i odlučnosti.
O knjizi Vesne Crnogorac „Javne biblioteke i demokratija“: Bibliotekari su profesionalci angažovani na čuvanju i predstavljanju ideja i znanja, ali i na ispoljavanju solidarnosti i u odbrani ljudskog dostojanstva.
Pogibija Šabana Šaulića je udarna vest. Vučićeva borba za Kosovo u Minhenu ostala je u senci ove smrti: „Kad pročitate telegram saučešća Ane Brnabić, naježićete se!“
DSS i SRS su na Trgu Nikole Pašića još jednom rekli „Kosovo je Srbija“. I Dveri i Naši su vikali to isto predsednici vlade u Orašcu. Da je Kosovo Srbija ponovio je i Vučić u Minhenu (da ne kažemo u „minhenskoj pivnici“).
Povodom novog izdanja autorkine knjige Srbija i demokratija 1903-1914: Ponovo živimo u autoritarnom poretku i pitamo se zašto nikako ne možemo da ostvarimo demokratiju?
„Napustite sve oblasti Kraljevine Srbije… U suprotnom bićete uništeni od prvog do poslednjeg“. Ovako se kaže u pretećem pismu Beogradskom centru za bezbednosnu politiku…
Proslava pobede razuma je ipak deplasirana. Severnu Makedoniju čeka grubo buđenje kada NATO prvi put bude zahtevao davanje određenog procenta iz državnog budžeta za kupovinu oružja.
Gospoda Vučić i Tači su se borili kao lavovi za aplauze kod kuće. Jer i jedan i drugi ne stoje baš najbolje kad je reč o unutrašnjoj legitimnosti. Tako da su pokazali mali interes da obezbede međunarodni legitimitet.
Marko Vidojković je Pravni fakultet u Beogradu nazvao „leglom neverovatnih smradova, neverovatnog ološa i leglom kriminala“. Na te kvalifikacije je reagovao dekan Pravnog fakulteta Zoran Mirković.
Dok su bili na vlasti demokrati su smanjili javni dug, ostvarili visoki privredni rast i poboljšali standard građana. Vučić je potrošio 8 milijardi evra tuđih para, ali su i privreda i životni standard stagnirali.
Korupcija, nekompetencija i nepotizam nisu razvalili samo društvo i institucije, već i sposobnost režima da kontroliše posledice svojih postupaka i razdvoji „svoje“ od „tuđih“, „poslušne“ od „neposlušnih“.
Za danas je najavljeno da će žiteljima Srbije, to jest demonstrantima u Beogradu biti ponuđeno da ga potpišu. Hajde da još jednom pogledamo šta nam se nudi na potpis.
Goebbels je došao u moju fabriku. Morao sam da izvedem hitlerovski pozdrav. On mi je rekao: „Nije mi potreban tvoj pozdrav“ i otišao, a ja sam ostao podignute ruke među radnicima. Onda sam se probudio.
