Ovdašnja kultna te-ve emisija “Vrijeme kulture” je – u povodu pete obljetnice rata u Iraku – izračunala šta se s tri bilijuna američkih dolara, koliko je ovaj rat prema analizama Josepha Stiglitza i Linde Bilmes već do sada koštao, moglo sve napraviti?
Ako ste se pitali gde možete saznati šta je to o čemu aktuelni tehnopremijer ćuti i nad čime uzdiše i zbog čega njegov tehnoministar za KIM stenje i reži, pročitajte List za politička i društvena pitanja, geopolitička i strateška istraživanja, koji se zove Geopolitika.
Pospano lice mantrajućeg seoskog popa na trenutak je živnulo dok je mudrovao kako “Srbija neće ući u Evropsku uniju još za mnogo, mnogo godina”.
Radio emisija 28.03.2008: posle posete srpskim enklavama na Kosovu: Sonja Biserko, Borka Pavićević, Vera Marković i Ivan Kuzminović; profesorka Vesna Rakić-Vodinelić i istoričar Slobodan G. Marković.
Nedavna razmena udaraca Čankove Lige socijaldemokrata Vojvodine i Jovanovićeve Liberalno-demokratske partije bila je, makar na kratko, prvorazredno političko iznenađenje.
24.mart, dan kada su poleteli prvi tomahavci na prestoni Beograd, kada je počelo dodatno razaranje ove zemlje, u javnosti je prošao skoro nezapaženo.
Krvavi obračun na Tibetu gde je prijateljska kineska Vlada “uspostavljala kontrolu” nad “pobunjenicima” konačno je izazvala žestoku reakciju Ministarstva inostranih poslova Srbije.
Prođe ponekad i nekoliko dana, a da naši političari ne naprave brljotinu vrednu pomena. Upravo smo u jednom takvom zatišju, ali bez preuranjenih optimističkih zaključaka.
Obećao je T. Nikolić, da će ministar M. Dinkić biti „izolovan na određeno vreme” kada napokon pobede radikali, ali da Srbija neće. Ovo drugo deluje bolje, no izvesnije je ono prvo.
Radikalni francuski filozof Bernard-Henri Levy, rođen 1948. godine u mjestu Beni Saf, u tadašnjem “francuskom Alžiru”, autor čudesne studije od 688 strana o Jean Paulu Sartreu, tvrdi da se uloga velikih, kvalitetnih novina promijenila.
Borci za „nacionalno pitanje“ skoncentrisani su pretežno u 5-6 najvećih ruskih gradova. Najviši tonus ksenofobnog raspoloženja takođe se nalazu tu.
Upravo kod nas (i u BiH i u Srbiji) je u tijeku in vivo experiment, svojevrsni džinovski remake Jonesova experimenta, koji je bio i povod za nastanak njemačkog filma “Die Welle”.
Kod nas je svako spreman da se zamisli nad pojmovima kao što su nacija, istorija, pravda, politika, ali izbegava da se suoči sa nekim elementarnim osećanjima.
Mitovi o prethodnom genocidu podizani su, i potom potirani, u novoj stvarnosti agresije i zločina. Nasilje se prenosilo, i preuzimalo, u kapilarnoj mreži koju su institucije posvećene destrukciji objašnjavale sistemom spojenih sudova.
U ponedeljak, 17. marta, UNMIK i KFOR su izveli loše isplaniranu, i jako loše tempiranu akciju uklanjanja bivših službenika suda iz zgrade suda u Mitrovici koju su oni prethodno zauzeli.
U poslednjih dvadeset godina Srbi su se pokazali nesposobnima da kontrolišu svoj bes, ponekad veoma legitiman, i da ga spreče da se pretvori u nasilje.
Sa koje god strane da posmatrate svet, bilo da vas zanima prirodni ili kulturološki aspekt svega što nas okružuje, možete doći do samo jednog zaključka – svet evoluira! Začudo, to je poslednja stvar koja se u Srbiji shvata i prihvata.
Pre nepunih sto godina, u vihoru Prvog svetskog rata, Srbija beše privremeno izgubila 100 procenata svoje teritorije.
Veštačka, nepotrebna i prema tome suvišna afera je nastala oko dokumentarnog filma Filipa Švarma i Radoslava Ćebića o medijskom aspektu atentata na Zorana Đinđića.
U vašem cenjenom listu pojavio se 24.marta 2008. tekst Miše Vasića pod naslovom “Čistunci” u kome se, doduše usput, i ja pominjem na način koji zahteva odgovor.
Taman sam pomislila kako smo mi izdajnici (ustaše, lopovi, soroševci) najzad očistili svoje redove – kad, evo Maje Gojković, Naše Maje, koja počinje predizbornu kampanju slavodobitno javljajući: „I mene su stavili na listu izdajnika!“
Ima li Srbija spoljnu politiku?
Danas su u mom sećanju na te filmove žive slike kukastog krsta, gnevnih lica, stisnutih pesnica i obaveznog pobedničkog zanosa.
Čujete li buku iz Kragujevca? To nisu talambasi i nacionalni bubnjevi. To „cvet“ srpske radničke klase plače i nariče.
Svako ko iole ima veze sa ovim prostorima mogao je da se kladi bilo u šta što poseduje i što ne poseduje, da će na vest o suspenziji Čavića vaskolika patriotsko-patrijarhalna štampa da cikne do neba.
Monografija “Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka” u izdanju Žena u crnom, Centra za ženske studije i Rekonstrukcije Ženskog fonda nastala je kao pokušaj da se teorijski uobliči odgovor na pitanje da li u današnjem svetu ima mesta za feminizam.
Pozivam građane Srbije da 11. maja glasaju za ovozemaljsku, a ne za nebesku Srbiju, za razum, a ne za ludost. Mlađan Dinkić, lider G17 plus, Večernje novosti, 20.03.08.
Ako igde postoji nešto dosledno u postmodernom ključu, onda je to Kosovo. Jer sve što u istinu postoji – ne postoji, i ono što ne postoji – tu je.
Glavna tema narednih izbora je da li Srbija treba da ide u evro-atlantske integracije ili ne.
Usprkos činjenici da je BiH na samom evropskom dnu po broju korisnika Interneta, Sarajevo je, što bi rekao Teofil Pančić, prepuno “anonimnih i nevidljivih apdejtovanih brbljivaca.“
Užareni i nadrealni avgust 2000-te. Slobica još uvek sedi na vlasti, sitno broji, al’ to još niko ne zna. Temeljno sluđen, prvi put “kući” nakon šest dugih godina, shvatam da sam se promenio u znatno većoj meri nego Beograd.
Koliko god se nekomu može učiniti smiješnim tvrdnja da i novinarstvo može biti prosvjetiteljstvo, kako je ustvrdio prije par godina u jednom eseju francuski filozof Bernard-Henry Levi, to je sušta istina i sami smisao novinarstva, dodao bih.
