Tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, na osnovu svog ovlašćenja iz člana 18 Statuta Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (u daljem tekstu: Statut Međunarodnog suda), optužuje Radovana Karadžića za: GENOCID, ZLOČINE PROTIV ČOVJEČNOSTI, KRŠENJA ZAKONA ILI OBIČAJA RATA i TEŠKE POVREDE ŽENEVSKIH KONVENCIJA IZ 1949. GODINE.
Radio emisija 26.04.2000, govore: Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, Desimir Tošić, Svetislav Basara i Slobodan Inić.
Radio emisija 19.04.2000, govore: Dušan Kovačević, Golootočani i Mileta Prodanović.
Radio emisija 12.04.2000, govore: Slobodan Šnajder, Igor Mandić, Miljenko Jergović, Andrea Zlatar, Vida Ognjenović, Borka Pavićević, patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije i Matija Bećković.
Radio emisija 05.04.2000, govore: Zoran Đinđić, Ognjen Pribićević, slušaoci Radija B92.
Radio emisija 29.03.2000, govore: Žarko Korać, Nebojša Čović, Desimir Tošić, Vesna Pešić, Petar Luković i Mirko Đorđević.
Radio emisija 22.03.2000: godišnjica bombardovanja SRJ.
Radio emisija 15.03.2000, govore: Srbijanka Turajlić, Kosta Čavoški, Ljuba Tadić i deca iz Otpora.
Radio emisija 08.03.2000, govore: Vesna Pešić, Vladeta Janković i Petar Luković.
Radio emisija 01.03.2000, govore: Mića Lenkić iz sela Lipe kod Obrenovca, Jelena Đorđević i Mirjana Miočinović.
Radio emisija 23.02.2000, govore: Goran Marković, Nikola Milošević i Bogdan Tirnanić.
Radio emisija 16.02.2000, govori: Aleksandar Tijanić; 102. rođendan Bertolda Brehta.
Radio emisija 09.02.2000, govore: ljudi iz Kosovske Mitrovice.
Radio emisija 02.02.2000, govore: ljudi iz Orahovca i Velike Hoče, izbeglice sa Kosova u Kragujevcu, Beograđani, Momčilo Trajković i Sava Janjić.
Ovi naši ratovi predstavljaju novost, slični su drugim ratnim sukobima poznatim kao “sukobi niskog intenziteta”. Oni su dobar primer “postmodernih konflikata”.
Pre dvadeset godina, kada je izgledalo da je problem Jugoslavije komunizam, a ne nacionalizam, putovao sam u istom kupeu s hrvatskim i srpskim nacionalistom.
Taj nacionalizam voli da govori i radi u ime kulture. Kultura mu služi za opravdavanje, legitimisanje ili prikrivanje politike nacionalnog egoizma, nacionalne dominacije i isključivosti.
Džosef Micuo Kitagava okarakterisao je Elijadea kao “istoričara religije rođenog u Rumuniji, humanistu, orijentalistu, filozofa i plodotvornog pisca”.
Današnji Srbi su “nerazumno prihvatili nemoral i degeneraciju zapadnjačke sekularističke kulture”, oni su “pali u ropstvo judeo-američkog i judeo-evropskog načina života”, nesvesni toga da su “Evropljani i Amerikanci moralno bolesni ljudi”.
Po pravilu, pored lika predstavljenog statuetom ili u njegovim rukama nalazi se predmet koji označava njegovo zanimanje.
U vreme Balkanskih ratova, kao jedan od bitnih strateških ciljeva srpske politike formulisan je izlazak Srbije na Jadransko more preko severne Albanije.
Uselila se u nas Gozba, usidrila se u Našoj Nutrini, i s nezajažljivim apetitom nas je tamanila, proždirala. Dojadilo joj je da je mi mrljavimo, pa je naprosto ona prodrla u nas.
Pre svega, svako pametan, oprezan i već opečen mora da se ustegne da se opet uhvati u kolo sa šatro-pravom i šatro-pravnicima.
Od svih režima u bivšoj Istočnoj Evropi ispade da je ovaj naš najžilaviji. Da li mu još nešto uopšte može nauditi? Da li je u međuvremenu postao imun na potrese i krize?
Borba – Nedavno se zdravoj lepoti srpskih vođa na Palama zadivio još jedan slikar i pisac – Momo Kapor. Tu je našao tip čistokrvnog srpskog gorštaka, oličen u Radovanu Karadžiću i Nikoli Koljeviću.
Propagadni materijal koji stiže s jugoslovenskog prostora je katastrofalan i kontraproduktivan a izlaganja nacionalnih intelektualaca anahronična i nerazumljiva.
Konačno je laknulo onima koji su se već mesecima pitali zbog čega srpski režim ne definiše “ratne ciljeve Srbije”. Pre nekoliko dana dobili su definitivan odgovor.
Među prvim junačinama srpsko-hrvatskog rata, na srpskoj strani u prvi plan je izbio omaleni sedokosi oficir, predstavljen televizijskoj publici i čitaocima novina kao Kapetan Dragan.
Komunizam je bio jedino društveno uređenje u istoriji čovečanstva koje je uvedeno dekretom. Naravno da je istorija prepuna oktroisanih državnih uređenja i nametnutih oblika vlasti. Međutim, komunizam je bio znatno više od toga.
Ništa nije tako slabo kao ideja čije vreme je bespovratno prošlo. U Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi ta ideja je bez sumnje ideja socijalizma.
Retke su zemlje, poput naše, u kojima je “ustavna radnja” napeta kao neki kriminalistički roman, prepun raznovrsnih zavera, zločina i namerno zamršenih tragova.
Ako svaki narod ima takvu vlast kakvu zaslužuje, znači li to da ima i takvu opoziciju kakvu zaslužuje? Lako je naći primere koji opovrgavaju ovu teoriju o harmoniji oko loše vlasti, nejake opozicije i malodušnog naroda.
