Kada je reč o gubitku teritorije, a u slučaju Kosova radi se o 12% ukupne površine Srbije, ukoliko je to uopšte relevantan kriterijum, možda bi trebalo uzeti u obzir iskustva nekih drugih država koje su se nalazile u sličnim situacijama.
Šta, dakle, Dačić može da uradi? On se može priključiti radikalima i Koštunici i tako, najdalje za četiri godine, politički upokojiti i svoju stranku i sebe, ili se može priključiti Tadiću, pokušati u tom priključivanju da bude skroman kakav je bio i do sada, i tako probati da preživi.
Tri stranke ili koalicije stranaka koje bi htele da oforme vladu zalažu se za tri nemoguća ili neostvariva cilja.
To što bi srpski radikali mogli da uzmu vlast u Beogradu uz pomoć klerofašista i narodnih izdajnika nije moja – ni tvoja, čitaoče – zasluga.
Ivica Dačić nije Bog, ali čini se da hrli ka tom statusu. Taj čovek još od postizbornog ponedeljka vredno pravi Vladu Srbije, a svi mu se nude da mu u tome pomognu.
Velika većina Srba je za uključivanje u EU jer dobro shvata da im, bez obzira na to što, kako Srbi vole da kažu – “Bog na nebu, a Rusija na Zemlji” – naša draga otadžbina ne može pružiti ono što im može pružiti Evropa.
Austrijska policija bi mogla da provede večnost na Friclovom slučaju, ali siguran sam da nikada neće „shvatiti zašto je počinio ovaj užasni zločin“.
Sada se dobro vidi šta se događa kada se jednom rigidnom, vlastoljubivom i preambicioznom (a neuspešnom) političaru, sklonom izrazito autoritarnoj vladavini, predaju u ruke najvažnije poluge vlasti – od državne bezbednosti i policije do najuticajnijih medija.
Pokušavajući da nekako objasni svoj poraz na proteklim izborima, Vojislav Koštunica je natuknuo da je on dugo bio na vodećem položaju u jednoj zemlji u tranziciji.
Ovaj rezultat je trijumf Demokratske stranke. Ona prvi put od svog nastanka postaje najjača parlamentarna stranka, čemu je doprinelo njeno pomeranje ka evropskoj opciji.
Nekoliko minuta nakon što su objavljeni rezultati izbora, glasači zaljubljeni u Tadića i ostale, odlučili su da rezultat od 103 osvojena mandata koalicije pretoče u alkoholnu euforiju.
„Ovo je demonstracija naših rastućih mogućnosti u sferi odbrane. Mi smo u stanju da zaštitimo svoje ljude, svoje građane, svoju državu, naša bogatstva.“
Izbori nisu uspeli da uklone pretnje evropeizaciji i otvaranju, pošto o tim pitanjima nije ostvarena jasna, odlučna većina ni u kom smislu. Osim toga, postoje haške obaveze i uticaj Rusije.
„Baba Jaga je snijela jaje“ Dubravke Ugrešić izgleda kao neki dugo očekivani poklon slovenskom čitalaštvu. Posle priličnog broja izvrsnih esejističkih i nefikcionalnih dela ove našim čitaocima dobro poznate i drage autorke, evo jedne kompleksne proze Dubravke Ugrešić – romana koji u sebi sadrži sve kvalitete njenog stila.
Centralne teme ženskih pokreta jesu mizoginija kao institucionalizovana fobija i svi društveni stavovi koji idu u korak sa antiženskim običajima u društvu.
Uprkos slavljeničkoj atmosferi čuli su se i glasovi onih koji su pitali kuda zapravo idemo. Malo je nedostajalo da Srbiji postane jasno koji je to pravac.
Uspeh proevropskih snaga pokazuje da je kod građana Srbije juče želja za boljim životom prevladala bes zbog oduzimanja teritorije.
Ovoj zemlji zaista nedostaju pravi politički analitičari, oni koji ne prezaju od toga da se udube u konkretne brojke, odnosno resultate izbora.
Strah je bio gadan. Ali, građani su pobedili. Oslobodili smo se od straha. Prevladali, prevagnuli, razgrnuli, otvorili put.
Na prvi pogled, ishodi izbora na svim nivoima, održanih u Srbiji 11. maja 2008, označavaju povratak najobičnije racionalnosti.
Zavladala je groznica na tržištima prehrambenih proizvoda i odmah se pojavila avet gladi u svetu. U stvarnosti, bilo da su žetve dobre ili loše, a cene sirovina niske ili visoke, uvek jedna milijarda ljudskih bića gladuje.
Kao što se i moglo očekivati, ovo je Koštuničin kraj. Početak kraja predstavljala je njegova odluka iz vremena pregovora oko Kosova, da se sve stavi na kartu sukoba sa EU.
Danas je 12. maj 2008. Imam osamnaest godina. Nisam se nasmejala nijednom. Plače mi se. Ogorčena sam. Ljuta i besna. Tužna. Okružena sam ljudima koji su kroz ovo isto prošli već sto puta, i kažu mi da se ne nerviram. Kako mogu?
Pošto se ovi redovi pišu u nedelju pre podne, dok vi svi masovno koristite svoje biračko pravo, sa sve karanfilima u reveru i u najboljoj odeći, ja nemam kud nego da se bavim drugim, zanemarenim, pitanjima.
Nešto nije u redu ako Srbija, jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope sa najnižim izvozom, ima četiri imena na listi 100 najbogatijih ljudi istočne Evrope (uključujući Rusiju).
U tradicionalnoj kolektivističkoj politici Beograd je sredstvo i plen, umesto institucionalnog i opipljivog, stvarnog urbanog okvira liberalizacije.
Dok se vozimo kroz prostranu deltu reke Iravadi, posmatramo dokaze razorne moći ciklona Nargis sa obe strane razrovanog puta; iščupano drveće, oborene stubove dalekovoda, čitava sela sravnjena sa zemljom.
Srbija je, dozvolite da se do imbecilizma divim, zemlja živućih heroja.
U našoj novokomponovanoj političkoj analitici već duže vreme se lamentira nad takozvanom teorijom čistih klozeta, po kojoj se političke vrednosti EU odbacuju kao licemerne, dok se priznaje da bismo mogli da preuzmemo neke napredne običaje kao što su čisti javni klozeti.
Zapazio sam da Koštunica baš voli da održi vakelu o sopstvenoj nevlastoljubivosti, potkrepljujući to time kako je on, eto, tri puta mirno i dobrovoljno silazio s vlasti.
Svi mediji su pred kraj predizborne kampanje javili da su mere bezbednosti za predsednika Srbije Borisa Tadića podignute na najviši stepen.
Kako vreme odmiče, stari dobri radikali počinju sve više da liče na sebe, pa se skoro obradujete, kao kada sretnete druga iz obdaništa koji vas je mlatio svakog dana.