Duboko sam ubijeđen da se u zadatoj (dejtonskoj) konstalaciji odnosa odgovor na pitanje bosansko-hercegovačke budućnosti, i evropske i svake druge, krije u srpskom narodu Bosne i Hercegovine, tj. u srpskoj percepciji o tome šta je to sopstveni interes.
Nova vladajuća podvala nameće zaključak da evropska integracija Srbije podrazumeva njeno odustajanje od Kosova.
Zbijajući se tako u krdo, naša tužna “elita” počela je, kao paščad u čoporu ohrabrena, da reži na one neprijatelje koje im ovaj kleronacionalistički režim, njegovi fašistički pomagači i kamarila domaćih izdajnika pokazuju prstom i komandom “Drž’ ga!”.
Tamo gde Srbi prave spiskove „nepodobnih“ Srba, sve je manje Srba. A, nastave li Dunići da dokazuju patriotizam na ovakav način, uskoro neće imati koga da stave na spisak.
Siže filma razvio se iz članka Scotta Andersona, a scenarij se bavi pokušajem skupine američkih novinara da pronađu najtraženijeg ratnog zločinca iz bosanskog rata.
Oglede sabrane u knjizi Kaptolski kolodvor, prevodilac, novinar i filozofski pisac Boris Buden, pisao je od početka balkanskih ratova do 2001. godine i objavljivao ih u evropskim, američkim, hrvatskim i srpskim časopisima.
Ratni dolasci slavnih ljudi u Sarajevo predstavljali su neku vrstu amblema kosmopolitskog svjetonazora.
Radio emisija 14.12.2007, govore: Marija Perković iz Žena u crnom, Borka Pavićević, Biljana Kovačević-Vučo, Teofil Pančić, Mirjana Miočinović, Vesna Pešić, Vladimir Gligorov i Srđa Popović.
Danas se sastaju šefovi država i vlada zemalja EU, najvažnija tačka dnevnog reda smo mi, odnosno Kosovo. I Evropljani izgleda prave neki svoj akcioni plan.
Država se odlučila da građanima podeli „na ruke“ po hiljadu evra, a zaposlenima u javnim preduzećima po četiri hiljade evra.
Malkolm Tisington iz Londona i Džeri L. Bramli iz Kolorada pokršteni su kao pravoslavci, pod paskom kumova: prvi kum je Velimir Ilić; drugi kum je Gojko Rabrenović.
“Hiperpatriota” i “Turbosrbin” jednostavno ne postoje kao realna bića; baš kao što patriotizam ne može biti ni politički sistem ni državno uređenje.
Churchill, de Gaulle, Washington, Lincoln, Kennedy i Brandt rado su se odazvali pozivu ministra Samardžića da s velikih plakata poručuju “Kosovo je Srbija”.
Bankar mi je odgovorio da Srbija ima najdinamičniju proizvodnju spoljnih, ali i unutrašnjih neprijatelja u regionu.
Strah nas je da opet ne bude rat. Nastavnici u školi su nam rekli da ne treba da se brinemo jer su sada Rusi uz nas, pa će, ako NATO krene na Srbe na Kosovu, započeti treći svetski rat. M. L. i A. M. 15-godišnje Mitrovčanke, Kurir, 10.12.07.
Dvadeset peti decembar jeste slavan datum, ali ne zbog spornog rođenja sina Božijeg, već zato što je to rođendan jednog od najvećih ljudi u istoriji sveta.
U Srbiji se istovremeno inflacija ubrzava, a i naknade zaposlenima se koriste u predizborne svrhe. Tako da bi trebalo očekivati još veću nestabilnost na tržištu rada.
“Zla Jevropa” se namerila da nam uzme naše Kosovo i još našiju Metohiju pa ćemo joj se mi sada osvetiti tako što ćemo je surovo lišiti našeg društva, a ona neka vidi šta će.
Zagovarajući nacionalizam, rasizam, a osobito antisemitizam, fašisti pripadnike manjinskih nacija prokazuju kao glavne krivce za krizu poretka.
Svakoga jutra naši vredni sugrađani zabrinuto jure za poslom, zaradom i povoljnijim mestom u društvu.
Međunarodni dan ljudskih prava 10. decembra 2007, veče građanskog otpora i solidarnosti pod nazivom Ne plašim se! u Centru za kulturnu dekontaminaciju…
Krajnje je vreme da predsednik Srbije i njegovi ministri shvate da opštim i nemuštim saopštenjima ne mogu reagovati na otvorene pretnje ratom i na planove da nečija deca ponovo budu topovsko meso.
Činjenica je, međutim, da taj i takav “Peščanik” nekome jako ide na živce i da se Tamo Gde Treba došlo do procene da ga valja udaviti kao pojavu nadasve “ekstremnu” u antonićevskom smislu reči.
Kosovo je, ipak, samo simbolična tačka razlaza svetske politike. Kosovski presedan biće, pri tom, uobičajena etapa u budućem razvoju međunarodnog prava.
…ako stvarno hoćete Kosovo, moraćete da se bijete za njega. E, ali mi to ne bismo stvarno, mi bismo samo da ostavimo utisak da ga hoćemo i da ga “ne damo”…
Ono što se meni učinilo dostojnim razglabanja u ovoj sramotnoj Naši vs. Peščanik epizodi, to je dotični sense of entitlement, to jest spremnost, bes i strast sa kojom svi ti nesrećnici brane svoje Pravo na Zabludu.
Retorika vlade koja kaže da će učiniti sve izuzev vojnog sukoba kako bi sprečila nezavisnost Kosova, pokazuje da se ona i dalje nalazi u stanju poricanja – kao što pokazuje i koje su granice demokratske politike.
Radio emisija 07.12.2007, govore: Nadežda Milenković, Srbijanka Turajlić, Biljana Srbljanović, Marko Vidojković, Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo i Hisni Beriša, predsednik Udruženja porodica ubijenih i nestalih u Suvoj reci.
Jedan fizički zakon kaže da će telo koje se kreće u jednom pravcu nastaviti da se kreće sve dok ga neko ili nešto ne zaustavi.
Kako smo stražarno sprovedeni u Aranđelovac i iz Aranđelovca, uz prigodnu salvu uvreda i pretnji, i “ko stoji iza toga”.
Daj Bože da je ovo samo književnička imaginacija, ali vizija Srbije kao labave konfederacije Delte, lokalnih kadiluka i Velje Ilića, uopšte mi više ne izgleda nemogućom.
Ne bi me iznenadilo da se uz takvu feštu vesele novoj državi, mada je moguće da je to samo probni balon američke administracije, koja slanjem tog repera želi Albancima da signalizira da ih podržava.